Као и СССР 1989, након десетогодишњег рата, и САД данас, након двадесетогодишњег рата, напуштају Авганистан као морални губитници, са имиџом империје која не може да контролише стање на терену, повлаче се тихо и посрамљено, без опипљивих резултата вишегодишње војне кампање. Како изгледа упоредни биланс совјетског и америчког рата у Авганистану?

У култном филму Фјодора Бондарчука „Девета чета" из 2005. године, совјетски војници који су се пријавили за учешће у војној кампањи у Авганистану присуствују политичком предавању о авганистанском фолклору и обичајима, исламу, светињи кућног прага, појму „харам" и сл. Након што предавач укори једног од војника што не обраћа пажњу на предавање, овај га пита: „Друже капетане, а шта нас брига кога убијамо?" Капетан на то смртно озбиљним гласом одговара: „У историји нико никада није успео да освоји Авганистан."

У време када је филм сниман, ова тврдња је имала нарочиту тежину - Русија је тек почињала да се опоравља и диже главу након распада СССР чији је увод представљала управо интервенција у Авганистану, а светској јавности је постајало све јасније да су се и Американци све више запетљавали у свој „Рат против тероризма", и да завршетак њихове авганистанске авантуре није на видику.

Наравно, ова популарна слика Авганистана, земље која је под својим садашњим именом основана тек у XVIII веку, али која је вековима представљала „кружни ток на Путу свиле", није историјски тачна, али језгровито рекапитулира турбулентну историју овог простора који је „вечито освајан, никада освојен", па тако и дан-данас представља мешавину непомирљивих племена и култура. Када совјетски капетан каже „никада у историји", он мисли и на пропаст Александровог Македонског царства убрзо након што му је припојена територија данашњег Авганистана, али и на понижавајући пораз британске казнене експедиције 1842. године који је представљао један од увода у период „Велике игре" између Британске и Руске империје на средњеазијском простору. Наравно, игнорише се чињеница да је током више миленијума историје ова земља често потпадала под различита мање или више стабилна царства, као и да је Британија у завршници „Велике игре" сасвим солидно држала Авганистан у својој политичкој орбити неколико деценија - све до краја Првог светског рата. Али представа о земљи растрзаној унутрашњим племенским размирицама која се системски супротставља сваком облику спољашњег империјалног утицаја је остала и с лакоћом се пренела на период Хладног рата (где је Руску империју наследио СССР, а Британску - САД), па и на данашње време, где Централна Азија остаје простор геополитичког „натезања конопца" између Москве и Вашингтона.

Како се калио „совјетски Вијетнам"

Свака прича о историји Авганистана која није вишетомно научно дело нужно остаје недоречена. Изванредно комплексни и запетљани династички, политички, религијски, и племенски односи и конфликти у овој земљи чине да Рат у Босни '92-'95., који у Европи представља синоним за политичко-етнички хаос, изгледа као партија икс-окса коју играју осмогодишњаци. Ово непознавање историјских и културних реалија земље која је задњих двеста година под европским колонијалним утицајем само је делимично последица стања на терену. Међународна јавност се увек односила крајње лицемерно према овој држави, обраћајући пажњу на њену све трагичнију судбину само када од ње треба нешто да добије - најчешће успутне поене у геополитичком надгорњавању великих сила.

Тако је Авганистан након вишедеценијских немира, превирања, и грађанских ратова још једном дошао у жижу светске пажње након инвазије совјетске војске 1979. године, која је дошла да подржи „пријатељски комунистички режим" који је, након крваве револуције спроведене годину дана раније, имао само делимичну контролу над државом. Совјети нису играли ништа мање прљаву игру од осталих - ставили су све што имају на карту фракције која им је била лојална и умешали су се у сукоб који - упркос настојању оног капетана у филму „Девета чета" - дубински нису разумели, нити су хтели да га разумеју. За СССР, Авганистан је требало да буде убедљива демонстрација Pax Sovietica - показна вежба совјетског типа модернизације, еманципације, и постизања мира преко комбинације инфраструктурног развоја и „разградње полуга империјализма и колонијализма" (укључујући, наравно, и сузбијање политичког утицаја исламских религијских вођа), како би се „омогућило братском народу Авганистана да слободно ради и гради". Совјети су у овај пројекат ушли пуном паром - са сто хиљада војника на терену, војном техником, и импресивним улагањима у инфраструктуру, индустрију, али и културну еманципацију становништва. Авганистан се налазио „у њиховом дворишту", на трајекторији вишевековног империјалног вектора руске политике, и Москва је ставила „све карте на сто" како би на примеру ове земље доказала да Светска револуција није изгубила свој замајац.

Америчка перспектива на Авганистан је, међутим, била знатно другачија. У САД ће се Авганистан гледати кроз призму властитог фијаска у Вијетнаму, и то у два подједнако важна контекста. С једне стране, „совјетска агресија" била је идеална прилика да се амортизује огроман ударац међународној репутацији САД који је нанео Вијетнамски рат, и да се читав антиратни покрет и његова глобално популарна протестна култура интегрише у амерички безбедносно-медијски апарат. Са друге стране, било је важно да се СССР-у приреди „совјетски Вијетнам" - пластичан доказ империјализма Москве који ће на очиглед целог света развејати мит о „моралном преимућству СССР" као еманципатора и деколонизатора потлачених социјалних група, народа, и држава, који су Совјети са мање или више успеха баштинили још од Другог светског рата. А ако развучен и неуспешан рат притом успе да политички пољуља комунистички режим иза Гвоздене завесе, утолико боље.

У овој двокракој медијско-геополитичкој кампањи „није се штедело новца" - ни за помоћ у оружју, опреми, и техници, ни у обуци за борце који су били спремни да се ухвате у коштац са до зуба наоружаном Совјетском армијом (а то су били муџахедини), ни за глобалну медијску кампању о „масовним совјетским злочинима против човечности". Дан-данас су бројке којима располажемо о цивилним жртвама совјетске инвазије диспропорционално веће од жртава у сукобима који су јој претходили, или који су уследили након повлачења, а у западним медијима се усталила бројка од „преко два милиона убијених цивила". Да ли су ове бројке надуване, или су цивилне жртве у другим фазама грађанског рата у Авганистану игнорисане, тешко је рећи, будући да из данашње перспективе нема извора који нису компромитовани. Са једне стране, СССР је ушао у своју терминалну фазу и њиховим пропагандистима је у то време мало ко веровао и у земљи и у иностранству, док су Американци на овом конфликту „испекли" читаву једну инфраструктуру теренске подршке властитим империјалним интервенцијама. Како муџахедински борци које су обучавали и наоружавали модерним америчким оружјем и спонзорисали саудијским новцем, тако и јато „угледних независних медија" и „невладиних хуманитарних организација" постали су ударна песница америчког империјализма у наредним годинама и деценијама, како у Ираку, Босни и на Космету, тако и касније у Либији, Сирији, и наравно (уз извесне „неспоразуме и трзавице") - у самом Авганистану.

Осамдесетих година Авганистански рат постао је борба изнуривања између америчке и совјетске економије - обе државе су у неприступачни средњеазијски камењар бацале милијарде долара, али Американци су имали стратешку предност у томе што су своје доларе - штампали. Совјетска војска се држала храбро и контролисала је велики део државе (што је изискивало велике људске жртве - око хиљаду и по војника годишње), али једноставно није имала ресурсе за наставак финансирања масовног војног присуства у отворено непријатељској земљи. Када су се најзад повукли - олупани, одрпани, и озбиљно нарушеног имиџа - општи утисак у земљи био је да је совјетска војска „добила рат, али изгубила мир". И заиста, повлачење из Авганистана 1989, уз нуклеарну хаварију у Чернобиљу 1986. године, обично се узима за „последњи ексер у ковчегу СССР", после кога је земља пала у спиралу политичких распада, економске кризе и свеопштог друштвеног краха. За разлику од САД, СССР свој Вијетнам није преживео, иако је била реч о конфликту упадљиво нижег интензитета, и иако социјално противљење рату у земљи није ни било ни близу толико масовно.

„Најдужи рат у америчкој историји"

Да ли је Авганистан процветао након што су руски зликовци одвели своје тенкове и хеликоптере преко границе? Наравно да није. Уследио је период који веома личи на садашње стање, а које се своди на племенске и фракционе борбе око мрвица које су остале када су империје завршиле још једну партију „Велике игре", и око контроле над јединим гранама економије које имају недвосмислену дугорочну перспективу - производњом опијума и радикалним исламом. Након повлачења Совјета, Американци су усвојили муџахедине као своју играчку, и наставили су да их негују као оружје против непоћудних режима и различитих „лоших момака" - у Ирану и Ираку, а затим у Босни, Чеченији, и на Косову. Ово играње са ватром радикалног исламизма се претворило у својеврсну малигну метастазу стратешког партнерства са Саудијском Арабијом и њеним сателитским арапским монархијама, која је на крају довела до једног од највећих националних шокова у модерној историји Америке - терористичких напада 11. септембра 2001. године.

Америчка јавност није крила изненађење када су њихова геополитичка чеда „преко ноћи" израсла у организацију која је извела „највећи терористички удар против цивилног становништва у светској историји", док је Осама бин Ладен за мање од десет година са насловне стране лондонског „Индепендента", који га је прозвао „антисовјетским ратником на путу мира" узнапредовао до „најтраженијег злочинца на свету" и најпрепознатљивијег глобалног „лица са потернице". Одмах након напада на Њујорк и Вашингтон, Авганистан, чији је највећи део у том тренутку био под контролом талибана (који су од „добрих муџахедина" наследили ретроградне интерпретације ислама, презир према еманципацији и друштвеном прогресу, и - америчко оружје), постао је жртвени јарац у сукобу са „глобалним тероризмом" који је очигледно произилазио из слепе мрље америчких медија и државних органа за Саудијску Арабију и „лојалне исламисте" на њеном платном списку.

Ток рата није се суштински разликовао од совјетске интервенције. Спектакуларни успеси првих недеља инвазије, током којих су Американци у Кабулу са лакоћом успоставили лојални режим, почели су да се развлаче у месеце и године сукоба са невидљивим, неумољивим и бескрајно тврдоглавим непријатељем. Након сваког тријумфалног „одсецања главе Хидри" (тј. убиства дежурног „другог човека Ал-Каиде" док је Осама бин Ладен још био у животу), троје нових локалних вођа би ускочили да попуне његово место. Тактика одбране племенских и исламистичких снага, већ опробана против једнако бројчано и технолошки надмоћне Совјетске армије показала се врло флексибилном, и сводила се на избегавање конфликта, терорисање мирног становништва, и изнуривање окупаторске војске. Талибани су показали да имају времена, и да нигде не журе. И да „најдужи рат у америчкој историји" за њих прође као трен, током кога се у њиховој земљи практично ништа није изменило.

Двадесет година „вечног враћања истога"

Што су ефекти америчке „политикотворне" (policy-making) моћи постајали дифузнији и мање опипљиви, то је више пажња јавности за регију јењавала. Практично током целе друге половине рата, глобална јавност би се сетила Авганистана само приликом најновије у низу „коначних офанзива против талибана", или неког нарочито спектакуларног убиства америчких војника (на терористичке нападе на цивилно становништво она иста јавност која је чупала косе и ронила сузе због „совјетских злочина" више није ни обрву подизала - то јест, док им се ти исти цивили нису појавили на кућном прагу након једног од највећих таласа масовних миграција у новијој историји Европе).

Није реч само о дужини конфликта - током овог прљавог рата догодило се мноштво непријатних преседана, и тестирано је мноштво инструмената војне и политичке силе који су касније нашироко примењивани у другим земљама света. Држање градова под контролом ускоро је постало патролирање око индустријских и политичких „зелених зона", а директни ангажман копнених трупа полако је прерастао у данас најпрепознатљивији елемент америчке војне доктрине - бомбардовање дроновима. Свет практично није ни приметио како је глобална терористичка хоботница Ал Каида неприметно прерасла у „Исламску државу", да би и она убрзо била заборављена након што је пословично површна глобална јавност изгубила пажњу и интересовање.

И тако, када је амерички председник Бајден (по ко зна који пут) најавио (баш, баш) дефинитивно (али овај пут заправе) повлачење америчких снага из земље, оставио је земљу у практично идентичном стању у коме ју је његов претходник Буш Млађи затекао 20 година раније - девастирану ратом и терором против цивилног становништва, подељену на територије под контролом локалних ратних вођа и племенских старешина, и непомирљиво завађену на религијској, племенској, етничкој и класној линији. Неосвојива земља је још једном остала неосвојена, а најновији страни окупатор се повлачи остављајући стотине хиљада мртвих, милионе расељених, и милијарде долара несталих без трага.

Две империје на камењару

И док Американци повлаче своју „поноситу и непобеђену војску" са авганистанског камењара, а амерички јастребови јадикују што је „нова администрација пропустила прилику да у Авганистану пошаље јасну поруку о привржености демократији и људским правима", тешко је не присетити се сцене из „Девете чете", и не повући низ паралела између двају модерних империја које су „отупиле своје зубе" на непокорној средњеазијској врлети. Ове паралеле су, без сумње, веома натегнуте, али истовремено дају прилично убедљиве слике о природним циклусима империјалне моћи иако делују крајње интуитивно.

Наравно, између ове две инвазије постоји једна кључна разлика: СССР је у Авганистану ратовао против Америке (баш као што је Америка у Вијетнаму ратовала против СССР), док је Америка у овој земљи крпила рупе које је направио њен властити безбедносно-одбрамбени и политичко-олигархијски апарат, који се управо у то време полако претварао у својеврсну државу у држави, а који је данас популарно називати „Дубоком државом". Током своје авантуре у Средњој Азији, Америка није имала против себе глобалну суперсилу која спаљује милијарде долара на пропагандни рат, обучавање и наоружавање њених непријатеља. Напротив, то су радили њени савезници. И - у великој мери - она сама. „Окретање ћурка наопако" дојучерашњих „бораца за слободу" и „локалних безбедносних снага" које би се сутрадан показали као „терористи" у Ираку и Авганистану претворило се у својеврсну политичку фарсу, која је кулминирала серијом урнебесних јавних набавки Пентагона који је трошио милијарде на куповину руског наоружања, иначе свеприсутног у региону, како би избегао непријатне импликације када се то оружје нађе у рукама бораца који пуцају на америчке војнике.

Када се ова апсурдна ситуација стави на страну, извесне опрезне паралеле између двају инвазија ипак се могу повући. Обе земље су са својим војскама ушле у Авганистан на врхунцу свог спољнополитичког утицаја - СССР четири године након понижавајућег повлачења Американаца из Вијетнама, САД две године након бахатог и илегалног бомбардовања СР Југославије. Обе су Авганистан напустиле као морални губитници, са имиџем „империје која не може да контролише стање на терену". Обе земље су се повукле тихо и посрамљено, без опипљивих резултата вишегодишње (тј. вишедеценијске) војне кампање. Совјетски губици су, додуше, били кудикамо озбиљнији - преко 15 хиљада мртвих и преко 50 хиљада рањених војника, наспрам 3.500 мртвих војника америчке коалиције (и преко 20 хиљада рањених). Али, у питању су били различити типови конфликта и различите војне доктрине, о чему сведоче и друге статистике - совјетских савезника из лојалних авганистанских снага погинуло је 18 хиљада, америчких савезника - преко 65 хиљада. Још најмање четири хиљаде мртвих у америчком рату отпада на „независне плаћенике", какви нису ратовали за СССР, а чије је бројчано стање и губитке веома тешко утврдити.

Са друге стране рова, за 10 година рата Совјетска армија убила је од 80 до 100 хиљада исламиста, док је за 20 година америчког присуства у земљи убијено њих око 70-75 хиљада. Најзад, док је цели свет пажљиво бројао убијене цивиле и избеглице током совјетске инвазије, поузданих и некомпромитованих података о цивилним жртвама америчке интервенције немамо - па је тако актуелна процена о 38 хиљада мртвих цивила, која у условима грађанског рата и масовног терора једноставно не звучи реално. Демографија није од помоћи - док је совјетска инвазија званично смањила становништво Авганистана за 1,5 милион грађана (са 13,4 до 11,9 милиона 1990.), у наредним периодима, када су на власти били различити лојални и нелојални исламисти, земља је доживела популациону бум, па се њено становништво са 21,6 милион 2000. године повећало до 38,9 милиона 2020. године, а Авганистан је званично постао „најмлађа земља ван Африке" (2017. године је 46% становништва било млађе од 15 година).

На „домаћем терену", и у јавности СССР-а и у јавности САД-а, Авганистан је постао симбол „бесмисленог и бескрајног рата" који „гута младе људе и ресурсе", а у коме је „немогуће победити". Немар према војницима-добровољцима (код Совјета су у прекограничне операције ишли само добровољци) био је важан фактор подривања поверења у државу, који је итекако играо улогу када су економска и политичка трвења почела да се претварају у отворене немире на улицама руских градова крајем осамдесетих година, док су најзначајније протестне песме биле по правилу посвећене управо „момцима који су узалуд гинули у Авганистану".

Ови трендови могу се приметити и у данашњем САД-у, где овај процес - баш као ни Авганистански рат - још увек није завршен. Једно је сигурно - Сједињене Америчке Државе 2000. године нису могле ни да сањају колико ће њихова социјална и политичка атмосфера двадесет година касније подсећати на немирни крај Совјетског савеза. У случају обе империје, насиље које су више од десет година сејале у Авганистану на крају се „прелило на њихове улице", и повлачење из ове несрећне земље обе су дочекале „на ивици грађанског рата".

Авганистан у руској и америчкој кинематографији

У СССР-у Авганистан је био тема огромне културне продукције осамдесетих година, махом протестне уметности и музике, и по томе још једном веома наликује на Вијетнам код Американаца. Како је Русија почела да се геополитички опоравља, њена културна елита почела је да улаже извесне напоре да - макар за потребе домаће јавности - донекле амортизује штету коју су направили бројни холивудски филмови који су приказивали Совјете у Авганистану као сурогат-нацисте. Такав филм представља и Бондарчукова „Девета чета", чија је основна порука управо да је Совјетска армија из Авганистана изашла непоражена, а да ју је код куће дочекала држава у распаду, „за шта су криви политичари".

Што се Американаца тиче, они су научили веома важну лекцију у Вијетнаму, и после њега никада више нису дозволили својој „индустрији забаве" да се „отме контроли". То је са једне стране постигнуто интегрисањем филмских продуцентских кућа у тзв. „одбрамбено-забављачки комплекс", који је у сваком тренутку био спреман да фокус јавности стави на неке актуелне „локалне нацисте" који врше геноцид над неким невиним „локалним Јеврејима" све док не дођу амерички маринци да поправе ствар. Занимљиво је да је овај образац интеграције индустрија одбране и индустрије забаве свој врхунац доживео управо у епохи реганизма, и вероватно је кулминирао је у „Рамбу 3" са сценом у коме Силвестер Сталоне обара совјетски хеликоптер помоћу лука и стреле (годину дана након овог филмског обарања хеликоптера, СССР је напустио Авганистан).

Ова врста пропагандног филмског формата убрзо је естетски потрошена, и данас се овакви филмови углавном снимају циљано за наглашено патриотичну публику са америчког Средњег Запада, попут акцијаша  „Дванаест храбрих" из 2018.

О америчком војном присуству у Авганистану и Ираку снимљено је у међувремену мноштво солидних и вредних филмова - од којих свакако вреди поменути две сатиричне црне комедије из 2016. године - „Виски танго фокстрот" и „Пси рата" - али ниједан од ових филмова није критиковао америчку колонијалну политику ни близу онако отворено и директно као што су то некада чинили „Апокалипса данас", „Бојеви метак", или „Добро јутро, Вијетнаме".

Ако је Русија осамдесетих и деведесетих са својом подземном културном сценом и протестном рок музиком снажно подсећала на Америку шездесетих и седамдесетих, онда у својој савременој културној продукцији на теме властитих империјалних интервенција она највише подсећа управо на савремену Америку. Њени ратни филмови се фокусирају на индивидуални хероизам и способност руског војника, али врло ретко су директно субверзивни у односу на руску спољну политику. Пример овога је и филм „Балканска међа" који у маниру квалитетних америчких акцијаша жанровски педантно слика НАТО агресију на СРЈ и Косовски рат, али врло пажљиво обиграва око превртљиве и недоследне руске политике из тог периода, реинтерпретирајући овај „догађај који је освестио Русију" као још једну „победу руског оружја". Обе „индустрије забаве" у том смислу строго стоје у хармонији са званичним политикама својих земаља, избацујући редовно културне производе са патриотичним садржајима који у великој мери поспешују извесни спољнополитички аутизам своје матичне публике.

Ко је шта научио 

Да ли је авганистански фијаско изменио политике двају земаља? Ни најмање. Чим су отресле прашину, обе супердржаве наставиле су по старом, додуше - опрезније. Четврт века касније, Русија је ушла у Сирију на сличан начин на који је претходно ушла у Авганистан - на позив „легалних сиријских власти", које заправо представљају једну од фракција у грађанском рату коју западни свет у том тренутку није признавао (Руси су то, додуше, овај пут брзо исправили). Русија се, истини за вољу, у Сирији показала као респектабилна војна сила са озбиљним борбеним искуством, а професионално деловање њене авијације и ракетних снага у комбинацији са малобројним трупама на терену кудикамо више је подсећало на америчку, него на совјетску инвазију на Авганистан. Што се саме Америке тиче, након развучених, непопуларних и крвавих окупација Авганистана и Ирака, Пентагон је постао веома скептичан према властитим капацитетима за копнене инвазије. Отварајући нова кризна жаришта по свету, Американци су наставили да се фокусирају на ограничене кампање бомбардовања и контроле ваздушног простора, са нарочитим акцентом на своје најновије играчке - дронове.

Али док су судбине двеју војски у Авганистану биле мање-више сличне у војно-стратешком и политичком погледу, док су социополитички ефекти по матичну државу такође у извесном смислу упоредиви, основна разлика остаје на економском плану - за совјетску економију Авганистан је био неодрживи трошак, док је за америчку економију, оличену у гигантском приватном војно-одбрамбеном комплексу, он био попут мане небеске. Наравно, масовни социјални немири у САД показују да немају сви амерички грађани непосредне користи од билиона долара који се троше на војне и одбрамбене уговоре, нити је геополитички успех директно пропорционалан са профитом америчких произвођача оружја и војно-одбрамбених подизвођача. Напротив, понекад се чини да је ова крвожедна и ратнохушкачка држава у држави, која у свакој геополитичкој несрећи, па и расним и класним немирима у самој САД, види само додатни повод за профит, у једнакој мери непријатељ Америке, колико је пре 30-40 година била непријатељ СССР-а.

Што се самог Авганистана тиче, он ће опет бити заборављен до првог следећег колонијалног пројекта, и прве следеће инвазије. Демографски бум гарантује да ће ова земља у наредним деценијама имати још много горива за грађанске и племенске ратове, социјалне немире, религијска превирања, али и да ће масовне миграције и извоз радикалног ислама наставити да заоштравају питање политичког решења конфликта у овој земљи, пре свега у очима Европе, која је у обе окупације Авганистана била мање-више посматрач и статиста.

Наравно, демографски скок земље која ће 2050. године имати преко 80 милиона људи може бити и рецепт за озбиљан економски развој, будући да је огроман број сиромашних младих људи без сумње национални ресурс, који свакако може бити искоришћен, поготово у контексту кинеског економског мегапројекта обнове Пута свиле. Али ако економског и друштвеног бољитка у Авганистану буде, њега сигурно неће донети ниједна спољна сила, већ он мора бити последица аутономног антиколонијалног напора у самој земљи. Перспективе Авганистана, бар на средњи рок, делују суморно.

Истовремено, са друге стране није тешко замислити да ће ова несрећна земља, са својом негостољубивом географијом и непокорним народом, са својим бескрајним ратом као „природним стањем" на крају надживети и Америку као што је претходно надживела СССР, британску, и руску империју, и бројна друга локална и регионална царства која су је присвајала. Никог од њих на терену „није било брига кога убијају". И нико никада није успео да освоји Авганистан.