Највећи број данас утицајних америчких политичара, дипломата и аналитичара политички и професионално се афирмисао у периоду када је Србија третирана као држава-отпадник и парија. Ово је случај и са великим бројем кадрова који данас обављају високе функције у Бајденовој администрацији. Ко су људи од којих ће зависити америчка политика према нашем региону, и шта Србија од њих може да очекује?

Џозеф Бајден доживљава односе са другим државама као продужетак личних односа са њиховим лидерима. Ову тврдњу у својим мемоарима из Беле куће износи Бен Роудс, један од најближих сарадника председника Барака Обаме. Бајденов поглед на Србију би из те призме могао да буде позитиван - више пута се срео са Александром Вучићем, док је овај био премијер Србије а он потпредседник САД, а њихови сусрети деловали су срдачно.

Интересовање председника САД за овај регион датира још од његове прве посете Београду крајем седамдесетих година, када је присуствовао сахрани Едварда Кардеља и сусрео се са Јосипом Брозом Титом. Ипак, ако узмемо у обзир да су сочива којима Бајден гледа на Србију саткана и од негативног наслеђа деведесетих година, као и чињеницу да је Бајден током каријере нарочито срдачне личне односе гајио са политичким лидерима косовских Албанаца - перспектива је далеко од ружичасте. Какве год биле нијансе Бајденовог погледа на Србију и колико год му били важни лични односи, ови фактори неће бити од пресудног значаја за политику према нашем региону.

Након очекиваног стављања епидемије Ковид-19 под контролу услед масовне имунизације у САД, сигурно ће уследити и активније америчко спољнополитичко деловање. Председник САД има већих приоритета од вођења политике према овом делу света, тако да у првих сто дана Бајденове администрације дефинитивно нисмо били међу њима. Иако Бајденов спољнополитички тим још увек није скроз комплетиран и многе номинације чекају потврду Сената, битно је утврдити који су то људи од Бајденовог поверења који ће се оперативно бавити политиком према Западном Балкану и Србији.

Југо-мафија у Белој кући осамдесетих

У кабинету Џорџа Буша старијег крајем осамдесетих и почетком деведесетих година седела је екипа стручњака који су изузетно добро познавали Југославију, и у којој су провели и део своје дипломатске каријере. Причало се да су саветник за националну безбедност председника САД Брент Скоукрофт и други човек Стејт департмента и потоњи државни секретар Лоренс „Лари" Иглбергер међусобно разговарали на српском када нису желели да их други разумеју.

Ова група кадрова наклоњених продубљивању сарадње са Југославијом неформално је називана „Југо-мафија" - Иглбергер је био и један од главних протагониста програма „Југо Америка" и извоза „Заставиних" возила у САД. Кадрови „Југо-мафије" професионално су социјализовани током Хладног рата, када је Југославија била важан елемент америчке „стратегије клина" и када се тежило „одржавању Тита на површини". Упркос томе, САД ће на пролеће 1992. године одустати од подршке јединству Југославије и од тада ће наклоност Југославији заменити изузетна скепса и оштрина према свему што долази из Београда. „Југо-мафију" ће у Вашингтону наследити утицај других (метафоричних, а понекад и буквалних) мафија из региона.

Саманта Пауер из деведесетих

Највећи број данас утицајних америчких политичара, дипломата и аналитичара се политички и професионално афирмисао у периоду када је Србија третирана као отпадник и парија. Ово је случај и са великим бројем кадрова који данас обављају високе функције у Бајденовој администрацији.

Постоје они којима је оштар однос према Београду био важан елемент изградње сопственог имиџа и на њихову флексибилност је теже рачунати. Међу њима је Саманта Пауер, кандидаткиња за нову шефицу Агенције за међународни развој САД (USAID), која је своју новинарску и публицистичку каријеру градила и на заговарању и правдању бомбардовања Србије. У књизи A Problem from Hell, за коју је добила Пулицерову награду, тврди да би се, да НАТО није бомбардовао СРЈ, на Космету догодила „нова Сребреница", позивајући се на наводни план „Потковица", чије постојање никада није доказано. Међутим, већина кадрова нема оволико личну везу са америчком политиком деведесетих према Србији, па данас могу бити значајно флексибилнији у свом приступу према нашем региону.

Важно је звати се Тони - Блинкен и Гарднер

Државни секретар Ентони Тони Блинкен први је човек америчке дипломатије у Бајденовој администрацији. Изданак познате породице америчких каријерних дипломата, Блинкен ужива посебно Бајденово поверење. Током каријере бавио се и нашим регионом, и то у периоду најгорих српско-америчких односа крајем деведесетих година прошлог века, када је био директор за европске послове у Савету за националну безбедност председника Била Клинтона.

Упркос томе, стиче се утисак да његов став према Србији не мора бити изразито „јастребовски". На саслушању у Одбору за спољне односе америчког Сената, Блинкен је поздравио договоре Београда и Приштине потписане у Вашингтону прошлог септембра. Тиме је наговестио разумевање за флексибилнији приступ који је неговао Трампов изасланик Ричард Гренел, а који је велики број људи из Бајденовог окружења критиковао као неизбалансиран и просрпски.

Ипак, више неће бити америчког посредовања у дијалогу одвојеног од ЕУ. Бајден је у својим писмима челницима у Београду и Приштини назначио да Америка сматра како би решење косовског питања требало да подразумева и „међусобно признање".

Како би се дошло до пажње човека који засигурно неће имати много времена да се бави Србијом, треба користити сваку могућу прилику за појашњавање српских интереса и тога где они могу бити подударни са америчким. Неке од тих прилика могу ићи и бочним путевима.

Примера ради, један други Тони, Тони Гарднер, некадашњи шеф мисије САД при ЕУ, Блинкенов је пријатељ с којим често игра фудбал и који ће несумњиво имати саветодавни утицај на његову политику према овом делу света.

Близак пријатељ Блинкена је и Роберт Моли, доскорашњи председник утицајне организације Међународна кризна група. Последњи извештај ове организације о дијалогу Београда и Приштине узима у обзир српске интересе и стање на терену далеко озбиљније него што је то био случај у њиховим анализама током претходних деценија.

Потенцијал за приближавање актерима у власти путем тинк-тенкова, невладиних организација, консалтинг агенција и лоби група је широк и треба га користити интензивно и стратешки, рачунајући да се тек на средњи рок могу очекивати резултати и позитивне промене.

 Џејк Саливен, Бајденов Кисинџер

На позицији саветника за националну безбедност председника Бајдена налази се Џејк Саливен. Још од Кенедијеве администрације друга је најмлађа особа на тој позицији и једна од „звезда у успону" америчке спољне политике. Ова позиција је, уз државног секретара, кључна за креирање спољне политике САД. Умешнији људи на овој позицији, попут Хенрија Кисинџера (касније је био и државни секретар), Збигњева Бжежинског или поменутог Брента Скоукрофта, били су кључне фигуре у америчком стратешком промишљању и спољној политици. Саветник за националну безбедност био је и кључна адреса којој се Србија обраћала током дела Трамповог мандата, када се веровало да тадашњи Трампов саветник Џон Болтон  - познат и по томе што се 2008. године противио косовској независности - може бити штих који ће допринети приближавању две стране. Мана је била што је Трамп саветнике мењао кao чарапе (на овој позицији су се смениле укупно четири особе, плус два вршиоца дужности), па ни Болтонов мандат није потрајао довољно дуго.

За разлику од Бајдена и Блинкена, Саливенов поглед на Србију није оптерећен личним искуством деведесетих година. Док су старији припадници његове „генерације X" (рођени између 1965. и 1980. године), исто као и најмлађи припадници генерације „бејби бумера" (1946-1964), прве важније каријерне кораке у америчкој дипломатији остварили током деведесетих година, овај 44-годишњак је значајне успехе почео да ниже почетком овог миленијума. У том периоду, Србија више из америчког угла није била међу кључним државама-отпадницима, а стратешки фокус се са Балкана у потпуности изместио на Блиски исток. Заправо, Саливен нема готово никаквог искуства са овим регионом. Иако то начелно обећава, у реалности може и да смањи његов фокус на наш регион, а тиме и умањи шансе да Саливен буде озбиљна џокер карта која би могла да побољша америчку политику према нама.

Повратак Викторије Нуланд

За подсекретарку за политичка питања, трећу по важности функцију у Стејт департменту, номинована је Викторија Нуланд. Као помоћница државног секретара за Европу и Евроазију у другој Обаминој администрацији била је једна од кључних особа за политику САД према нашем региону. Иако припада позној „бумерској" генерацији у којој је почела доминација „србо-скептичних" ставова, њено деловање током Обаминог мандата према Србији било је далеко позитивније и са мање притисака у односу на већину оних који су обављали ову функцију у претходним деценијама.

Нуланд је била део тима који је спроводио приступ према Србији базиран на принципу „сагласни смо да нисмо сагласни". Овај приступ је одликовала жеља да се развијају ближи односи са Србијом и подстакне њен пут ка ЕУ без условљавања Београда да призна једнострано проглашену независности своје јужне покрајине, али уз подршку дијалогу са Приштином

Ова предана и угледна припадница америчке дипломатске службе, супруга чувеног спољнополитичког стручњака Роберта Кејгана, могла би дати позитиван импулс америчкој политици према Србији, али тешко да би могла допринети радикалном побољшању. Имајући у виду важност позиције коју ће обављати, њен фокус ће ипак бити превасходно усмерен на друга питања која су од веће важности за САД. Ипак, како ће и политика према нашем региону бити један од полигона на коме ће Бајденова администрација покушавати да сузбије утицај Кине и Русије, а обнови заједнички приступ са ЕУ, свакако ће и особа њеног ранга бити у најважнијим тренуцима укључена у процес одлучивања, па би због тога придобијање њене наклоности било од велике важности за Србију.

Карен Донфрид via Балкански фонд за демократију

За америчку политику према Србију су од велике важности људи на нешто нижим нивоима који не могу направити радикалне заокрете, али могу итекако утицати на њено спровођење у пракси. Кључна особа у том аспекту биће Карен Донфрид, која је пре две недеље званично номинована за помоћницу државног секретара за Европу и Евроазију. У Стејт департмент долази са места председнице Немачког Маршаловог фонда САД, организације која се бави трансатлантским односима. Њена доскорашња организација добро познаје ситуацију у Србији, у којој има и регионалну пројектну канцеларију Балканског фонда за демократију, редовно комуницира са представницима власти у Београду, а у седишту ове организације у Вашингтону важне функције су вршили и људи из Србије, међу којима се истиче Иван Вејвода.

Све ово представља добру полазну основу за изградњу ближих односа са новом помоћницом. Нарочити простор за приближавање постоји у темама око којих постоји начелна подударност интереса обе стране. Пре свега, у питању је рад на регионалној економској интеграцији Западног Балкана, где би Београд могао да буде кључни партнер Бриселу и Вашингтону у реализацији пројекта заједничког тржишта. Поред тога, постоји обострани интерес за продубљивањем економских односа две стране, а често се и у Београду и у Вашингтону истиче потреба за још интензивнијом безбедносном сарадњом Србије и САД, уз уважавање војне неутралности Београда. Коначно, важна тема за Донфрид и за читаву америчку администрацију биће и напредак Србије ка чланству у ЕУ, што је Србија званично дефинисала као свој стратешки циљ.

Моли Монтгомери

Велики број припадника Бајденове администрације био је запослен у консултантској компанији Олбрајт-Стонбриџ група, коју води нама оправдано неомиљена некадашња државна секретарка Мадлен Олбрајт. Једна од њих јесте и Моли Монтгомери, заменица помоћника државног секретара за Европу и Евроазију. Монтгомери припада генерацији која је, попут Саливена, прве озбиљније каријерне кораке направила почетком овог века. У биографији наводи да говори „српскохрватски", а током 14 година дипломатске каријере службовала је и у амбасади САД у Сарајеву, Иако је задужена за сарадњу са Западном Европом, у пракси је један од елемената ове сарадње и заједнички приступ САД и ЕУ дијалогу Београда и Приштине. Због тога је за очекивати да ће значајно утицати на политику администрације према Србији.

Све ово је пробудило страх од утицаја Мадлен Олбрајт. Зебње су додатно подгрејане након учешћа Олбрајтове у дебати о Западном Балкану у спољнополитичком одбору Представничког дома Конгреса крајем 2020. године. Олбрајт несумњиво има одређени посредни утицај на ову администрацију, али се за људе који су радили као консултанти у њеној компанији никако не може рећи да су под њеном контролом. Монтгомери је једно време сарађивала и са Трамповом администрацијом, обављајући функцију специјалне саветнице потпредседника Мајкла Пенса за стратегију, развој политике и деловање према Европи. Она је професионални кадар и сарађивала је у својој области са актерима на потпуно различитим странама политичког спектра у САД. Стога би било погрешно тумачити је као марионету било кога, па и Мадлен Олбрајт.

Палмер, Карпентер и Камила Харис

Навођење свих људи који имају одређени утицај на креирање политике према Србији заузело би много простора, а свима које ова тема дубински занима препоручујем детаљну анализу Центра за друштвени дијалог и регионалне иницијативе „Србија и Америка у Бајденовој ери".

Ипак, важно је скренути пажњу на још три нарочито важна имена. Прво је Метју Палмер, још увек званични специјални изасланик Стејт департмента за Западни Балкан. Овај каријерни дипломата и „српски зет" вероватно ће бити оперативно најагилнији амерички изасланик на терену.

Друго је Мајкл Карпентер, један од кључних Бајденових „шаптача" за спољну политику, који тренутно није на функцији, али се спекулише да би једном могао да добије важну позицију у америчкој политици према Балкану.

Коначно, треће име је и најважније јер би за три и по године могло постати и прво име САД - Камала Харис. Иако се актуелна потпредседница неће нарочито бавити политиком према нашем региону, постоје реалне шансе да она уместо времешног Бајдена буде кандидаткиња демократа за председницу на наредним изборима, те би било од велике користи што пре изградити контакте са овом амбициозном политичарком.

Српска стратегија

Очигледно је да међу Бајденовим људима који ће утицати на политику према нама нема нарочитих штихова који су се истицали у подршци Србији по неком питању, као што је код Трампа то био случај са Џоном Болтоном. Међутим, нема ни превише „јастребова" који би заговарали далеко оштрији приступ према Србији, као што је то чинио сам Бајден док је био сенатор крајем 20. и почетком 21. века. То чини ситуацију нешто лакшом и отвара простор за приближавање, нарочито кроз контакт са функционерима попут Викторије Нуланд или Каренд Донфрид. Тешко је ставити тачку на неспоразуме из прошлости и потпуно променити америчку политику према Србији.

Како би Вашингтон у будућности више узимао у обзир српске интересе, потребно је стратешки и континуирано се приближавати утицајним круговима у САД у дужем временском периоду. У том ће важан чинилац бити и сарадња са тинк-тенковима, невладиним сектором, институтима, универзитетима и другим институцијама у којима данас седе људи који ће у будућности бити на важним позицијама.

Важно је и јачати српски кокус, са фокусом на чланове Конгреса из савезних држава са значајним бројем Срба. Као што проалбанску политику традиционално заговарају конгресмени из њујоршког јужног Бронкса, у коме живи велики број Албанаца, тако је битно придобити конгресмене из Илиноиса или Охаја да гласно артикулишу ставове у прилог Србији. Конгресмени не креирају директно спољну политику, али стварају амбијент и имају посредни утицај.

Амбијент против Србије стваран је дуго, па ће бити потребно и много времена да се он промени. Допринос могу пружити и политички утицајни Американци српског порекла, попут Џона Јовановића, доскорашњег шефа канцеларије америчке развојне корпорације ДФЦ у Београду. Потребно је више труда и ресурса за снажење односа са српском дијаспором. Нова „србо-мафија" у Вашингтону сигурно се неће појавити сама од себе.