У години одласка Ангеле Меркел, и почетка изборне трке Емануела Макрона за други мандат у Јелисејској палати, улазак на сцену новог италијанског премијера Марија Драгија комплетно мења распоред снага и односа унутар саме ЕУ. Са Драгијем Италија поред Француске и Немачке постаје трећи стуб све федералније ЕУ. У Европи имамо нови број који могу да зову из Вашингтона, али и Москве и Пекинга, и да добију „онога кога су тражили”.

Заокупљена коронавирусом, расејана америчким изборима и првим потезима Џоа Бајдена,  Европа није ни приметила да је у претходних пар дана креирана позорница за даљу федерализацију Европске уније и отворен пут ка дубљим интеграцијама. Дефинитивно усвајање фонда ЕУ за опоравак економије у државама чланицама у висини од 750 милијарди евра, заједно са доласком Марија Драгија на чело италијанске владе представљају епохалну промену чијих размера ћемо постати свесни тек у годинама и деценијама које долазе. 

Новац за тзв. Recovery fund је обезбеђен на финансијском тржишту преко продаје европских обвезница. То значи да ЕУ, иако још увек  није федерална држава у класичном смислу и нема своју војску, како то прижељкује француски председник Макрон, има нешто што везује чвршће и дубље: заједнички дуг.

На први поглед звучи парадоксално, али стварање заједничког дуга и солидарна одговорност за његово враћање први је камен у темељу европског суверенитета. Нова ЕУ, од Лапоније до Сицилије, и од Нормандије до Кипра, имаће инструменте и легитимитет да интервенише и утиче на владе у лошој вери или неспособне да искористе реке новца које ће се слити у њихове касе из заједничког фонда.

Европски троножац

На другој страни, у години одласка Ангеле Меркел, и почетка дуге изборне трке Емануела Макрона за други мандат у Јелисејској палати, француско-немачки тандем је предодређен да се претвори у „европски троножац". Улазак на сцену новог италијанског премијера Марија Драгија мења комплетно распоред снага и односа унутар саме ЕУ. Парафразирајући Хенрија Кисинџера, у Европи имамо нови број који могу да зову из Вашингтона, али и Москве и Пекинга, и да добију „онога кога су тражили". 

Нови амерички председник Џо Бајден није позвао бившег италијанског премијер Ђузепеа Контеа, ни после победе на изборима ни по устоличењу у Белу кућу. Штавише, у свом првом спољнополитичком говору у Стејт департменту само Италију није поменуо од земаља чланица Г7. Меркелова и Макрон су били савршени политички пар у коме није било места за Контеа или било ког другог у ЕУ.

Са доласком Драгија, Италија постаје не само европски, већ и евроатлантски стуб у све узаврелијем Медитеранском мору. Нема сумње да ће Бајден бити међу првим, ако не и први страни званичник, с којим ће Драги причати. Баш као што неће бити изненађење када већ у првом пролећном месецу осовину Берлин-Париз замени троугао са Римом. 

Спас долази из Италије

Деценијама је Италија важила за нестабилну државу са лидерима који су по правилу имали или проблем са подршком у Риму или кредибилитетом у Европи. У преломном моменту за Стари континент, изложеном бројним нападима и субверзивним деловањима која долазе са истока и запада, и измореном корона вирусом и у сталној приправности од нових мигрантских таласа, Драги долази као нека врста спасиоца.

Европској унији је била преко потребна јака фигура са харизмом, кредибилитетом, компетентношћу и способношћу да гради консензус и реализује компромисе. Италији  је пак била неопходна личност која ће гарантовати ефикасну, транспарентну и благовремену употребу 200 милијарди евра из европског фонда. Прве реакције у седишту ЕУ и Европске централне банке по давању мандата Драгију да састави владу, били су уздаси олакшања: „Сада је Recovery fund на сигурном, изашли смо из тунела".

Банкарски Де Гол

Марио Драги је банкарски Шарл Де Гол. Оно што је био француски генерал у политичко-војним круговима то је Драги у банкарско-пословним. Као што је Де Гол креирао француску Пету републику, тако би италијанска Трећа република могла да направи своје прве кораке са Драгијем. Долазак Де Гола у деликатном и преломном геополитичком периоду за Француску, после бламаже у Суецком каналу и губитку колонија, спасио је Француску која је у европској димензији видела своју будућност. Драгијев силазак у политичку арену догађа се у једнако драматичном моменту за Италију која већ неколико година лелуја на ивици економске и демографске имплозије.

Долазак новог италијанског премијера већ се перципира као „ефекат Драги", како у Риму тако и у Бриселу и Франкфурту. Матео Салвини, лидер најјаче популистичке странке у Европском парламенту, доживео је „просветљење" после сусрета са Драгијем, као Савле на путу за Дамаск.

Од евроскептика и борца против евра, Салвини се преобратио у озбиљног политичара: не носи више ролке и раскопчане кошуље, а његови посланици у Бриселу гласају заједно са народњацима, социјалистима, либералима и зеленима за мере које воде ка дубљој интеграцији ЕУ. Злокобни „spread", разлика у каматама коју плаћа Италија на своје државне обвезнице у односу на Немачку, први пут је после више од десет година пао испод 100, само зато што је председник Италије Матарела дао мандат Драгију да састави владу.

Супермарио у Киђију

Италија, земља хиљаде звоника, у сталној конфронтацији са собом и светом, вазда спремна да као Танкреди из Гепарда Томазија ди Лампедузе „промени све да би све остало исто", пробудила се ове недеље уједињена око имена Марија Драгија. Све политичке партије, осим Италијанске браће Ђорђе Мелони, све водеће јавне личности, највећи дневници, све телевизијске куће, сви банкари, индустријалци, синдикалисти, интелектуалци, инфлуенсери и наравно Римокатоличка црква, поздравили су, као један, долазак Супермарија у палату Киђи.

Откако је Италија постала демократска држава, по завршетку Другог светског рата само три пута се догодило да владе имају тако велику трансверзалну подршку у парламенту и јавном мњењу. Прва епизода се одиграла непосредно иза рата када су све антифашистичке странке, укључујући демохришћане и комунисте, формирале заједнички фронт, односно коалициону владу, извеле земљу из диктатуре и поставили темеље за просперитетну будућност. Цену тог јединства замало није платио главом Палмиро Тољати, лидер Италијанске комунистичке партије.

За разлику од Тољатија, вођу италијанских демохришћана Алда Мора коштала је живота друга „велика коалиција" у Монтечиторију (Камера) и Палати Мадама (Сенат). Другови из „Црвених бригада" су покушали отмицом и убиством Мора 1978. да ставе тачку на прећутни савез демохришћана и комуниста, у временима која су се називала „оловним годинама". Нису успели. Такозвана национална влада солидарности је потрајала до 1979. године трасирајући пут новом економском препороду и почетку краја терористичких група у Италији, „црвених" или „црних".

Позив који мења све

Треће поглавље се одиграло пре десет година када је Силвио Берлускони био приморан да напусти палату Киђи. Кавалијере је схватио да је остао сам и да је дошао фајронт за његову владу и његову кризу зрелих година која га је измлела у „бунга-бунга" ноћима. Следећи инстинкт пословног вука у борби за преживљавање, политичко и предузетничко, Берлускони је изненадио све применом тактике: ако не можеш да их победиш, ти им се придружи. Тако је нова влада сенаторија Марија Монтија стартовала са највећом подршком у Сенату и Камери у републиканској историји Италије. 

Иначе, Драги је био близу да заврши као Емил Бофор: јунак романа Жоржа Симемона Председник, који читав живот чека позив који мења све, односно да постане председник. Од одласка са места председника Европске централне банке, Драги је имао само један наступ у јавности, у Риминију, на коме је говорио младима о „добром" и „злом" дугу, односно о задуживању које производи нова радна места, благостање, бољитак и привлачи нове инвестиције, и позајамљивању новца које води у „дужничко ропство". Са накнадном памећу, данас то звучи као политички програм.

Драги плете мрежу своју

Драги нема Whatsapp ни Viber, а ни Телеграм. Нема Facebook а ни Instagram. Не користи Twitter и не ставља „лајкове" по друштвеним мрежама. Не даје интервјуе за новине, не учествује у телевизијским дебатама, не појављује се на монденским догађајима. Кажу да понекад под псеудонимом игра шах online и да је „млаки" навијач Роме. 

Међутим, колико год је Драги био успешан у избегавању медија, новинара, рефлектора јавности, толико је био предани ткач односа са моћним људима и онима који би то могли да постану. Легендарне су анегдоте о његовој довитљивости да као млади функционер успостави контакте са водећим људима, од премијера до банкара. Дар за плетење мреже пријатеља, савезника, контаката и познаника омогућио је Драгију да искористи сплет повољних околности и замени Жан-Клод Тришеа на челу Европске централне банке.

Драгијева убедљивост и кредибилност најбоље се видела у његовом односу са канцеларком Ангелом Меркел. У историји се никада није догодило, а вероватно и неће у догледно време, да немачки канцелар држи страну председнику Европске централне банке, уз то Италијану, против гувернера Бундесбанке, као што је то био случај у троуглу Драги-Меркел- Видман.

Потребне су биле „супер" особине и капацитети да се Меркелова увери у заокрет своје политику за 180 степени, и тада је Драги зарадио надимак „Супермарио". Италијански банкар је чињеницама, бројевима и анализама демонстрирао немачкој канцеларки да без Италије евро не може да преживи и да зато треба спасити Италију и самим тим евро. 

Шта год да треба

Нови премијер је реченицом „Whatever it takes" спасао Италију од банкрота, евро од нестајања и Европску унију од смртоносне кризе 2012. године. Изговорио ју је  у најдраматичнијем моменту за ЕУ и њену монету у Лондону. „Whatever it takes" је постао слоган који је завршио у филмовима и речницима. Чак су се и на зидовима његовог родног града Рима појавили графити „Sei bella come un Whatever it takes" (Лепа си као Whatever it takes).

Драги неће бити први банкар а ни први бивши гувернер Италијанске централне банке који је постао премијер Друге републике. Тим путем је већ прошао Карло Азељо Чампи, његов ментор који га је и лансирао у свет високе политике и економије. Са Чампијем Драги дели још један преседан, њих двојица су једини италијански премијери који у палату Киђи нису ушли из скупштинских клупа, као посланици. Чак је Марио Монти од стране председника Наполитана именован за доживотног сенатора, пре него што је преузео владу од Силвија Берлусконија 2011. године.

Током сусрета са студентима економије, док је био гувернер Италијанске централне банке, Драги је на питање да дефинише звање економисте одговорио: „То је професионалац у служби друштва". Италија и свет памте бројне харизматичне лидере који су се на таласу народне подршке попели на власт, али од цара филозофа Марка Аурелија, Рим, а ни планета, нису видели припремљенијег, способнијег и квалификованијег лидера у служби државе и грађана.