Čitaj mi!

Koreni teatra

Prvo se začuo zvuk neja, poprečne flaute, koji su pratili tanbur, rebab, talambasi i činela. Tako je počela ceremonija derviša mevlevlija, koja se se održava u Koniji, u Turskoj. Hala u kojoj se uz muziku vrte derviši ima gotovo pet hiljada mesta. Pod je uglačan, svetlo diskretno, pažnja gledalaca usmerena. „Slušaj flautu... Ona tuži zbog razdvajanja“, pisao je Rumi u prvom stihu svoje velike mističke poeme.

Imao sam priliku da se zadesim u džamiji u kojoj je sahranjen osnivač reda mevlevlija Džemaludin-al-Rumi. Po verovanju derviša upravo se na taj dan pre mnogo vekova desio čin ponovnog spajanja. Mistička atmosfera koja je bila među vernicima, napetost i iščekivanje, podsetili su me na davno iskustvo u ruskom manastiru Zagorsk, prilikom jednog hrišćanskog praznika.

Na skupu posvećenom nematerijalnoj baštini sveta, koji je održan u Koniji, 2010. godine, glavni događaj je bio derviški ples, sema, jedan od najlepših rituala kojem sam prisustvovao. Sema je praćena instrumentalnom muzikom pomešanom sa horom. Mevlevlije u svom obrtanju imaju nešto uzdržano, tako da je spektakl koji pruža ovaj ples prožet velikim mirom. Sve je do kraja kontrolisano, sređeno, poput onog nebeskog rasporeda zvezda koji ovaj ples simbolizuje, predstavljajući kružno kretanje. Ako su u tom kosmičkom spokoju igrači u transu, spolja se to praktično ni po čemu ne vidi.

Ceremonija seme pod upravom šejha traje satima, pri čemu muzičari i publika ne postižu trans. Nekada se ovaj obred izvodio iza zatvorenih vrata, u krugu derviške tekije, i pratila ga je aura zabranjenog. Danas je on događaj koji je zbog svoje lepote upisan na listu nematerijalne baštine UNESKA, čak je postao i deo turističke ponude na Levantu. Šejh Ahmed Nurudin, iz romana Derviš i smrt Meše Selimovića, pripadnik je mevlevlijskog derviškog reda.

U drugim sektama fakiri se odaju najbesomučnijim manifestacijama transa – ranjavanjem gvožđem, iskušavanjem vatrom, jedenjem zmija. Neki se u transu valjaju po vrelom ugljevlju, drugi hodaju po vatri, treći uzimaju žeravicu u usta i drže je dok se ne bi ugasila. Posle završetka transa, izlaze nepovređeni. Neosetljivost anastenara na vatru, viđena sa fiziološke strane, stvar je koja ima svoja objašnjenja.

Mala Azija se smatra glavnim, ako ne i isključivim ognjištem religioznog transa. Kultovi Velike majke i njenih koribanata („nakićeni igrači“) preplavili su Grčku od V veka p.n.e. „Izvoditi koribanta“ ili „izvoditi bahanta“ znači poistovetiti se sa njima u sebi. Proces i stanje poistovećenosti sa Bogom koji zaposeda osobu u transu u samom je središtu svakog kulta opsednutosti. Derviši su pod Turcima produžili religiozne tehnike svojih predaka, a to su na Balkanu činili anastenari, rusalje i kalušari.

Prvi počeci dramske umetnosti bili su vezani za prastare kultne običaje. Tragovi tih kultova sačuvani su i u našoj zemlji. Miloje Vasić je u svojoj studiji „Dionisos i naš folklor“ (Glas SANU 1954.) pokazao kako se ispitivanjem narodnih običaja u našoj zemlji može dopreti do grčkih uticaja koji ukazuju na postanak dramske umetnosti. Antički zapisi govore da je Dionisova vera bila od naročitog uticaja na žene koje su padale u trans, obuzete svirkom i besnom igrom. O kontinuitetu orgijazma kao sastavnog dela Dionisove religije, može se govoriti i u rimskoj epohi, a i u folkloru balkanskih naroda.

Iste ekstatične igre koje se se i danas u proleće slave u Tesaliji, Epiru i Makedoniji, a za koje se već utvrdilo da vode poreklo od orgija u čast Boga Dionisa, izvodile su se, na Duhove, u severnoj Srbiji, u selu Duboka. Miloje Vasić je mislio da taj kult u našem Podunavlju živi od vremena jonske kolonizacije. Grčka kolonija Istar, na zapadnoj obali Crnog mora, bila je tačka odakle su dunavskim putevima kretale grčke ekspedicije koje su išle u potragu za plemenitim metalima.

Selo Duboka se nalazi na izvorištu rudnog blaga nadomak zlatonosnog Peka i rudnika bakra u Majdanpeku, čije je iskorišćavanje bilo poznato još u praistoriji. Homolje je stara kažnjenička kolonija u koju su proganjani osuđenici iz doba rimskog carstva. Homolje je krilo tajne jednog sveta teško objašnjivog, dalekog od razuma kojim možemo tumačiti određene pojave i mistične kultove.

Kod Vlaha u Homolju sublimisani su veoma stari kulturni slojevi, koji su postojali daleko pre dolaska Srba i Bugara na Balkan, a što dolazi do najjačeg izraza upravo u rusaljskom ritualu sela Duboke i okoline. Rusalska tradicija u njima vidi mitska bića koja najčešće žive pokraj izvora oko kojih igraju kolo. One dolaze ženama u snu, izazivajući u njima transna stanja.

Ako jedno društvo kolektivno veruje u mogućnost opsednutosti rusaljama, onda će se u transnoj obuzetosti manifestovati slika takve opsednutosti. Uobičajeno je da rusalje padaju u trans pred bezbrojnim posmatračima na saborištu. Ako bi se desilo da neku od njih uhvati trans kod kuće, ona bi se mučila i dugo ostajala u transu. Rusaljama je predodređeno da pred svetom, u stanju ekstaze, prenose poruke božanstva.

Žena koja će pasti u trans počinje tupo da gleda, nepovezano govori, da podrhtava i posrće, da bi pred nailazak samog transa počela da trči, besomučno igra, viče i ispušta krike, čupa svoju kosu i busa se u grudi. Ponekad se grebe noktima po licu. Najzad, padne na leđa i više se telo ne pokreće. Samo rukama čini pokrete. Krici strave i užasa ovih rusalja podsećaju na atmosferu Eleusinskih misterija, čije tragove nalazimo u Evripidovim Bahantkinjama.

Jedna od bitnih osobenosti rusalje u transu je njena moć da uspostavi kontakt s dušama pokojnika. U tim trenucima se uspostavlja neka vrsta spiritističke seanse kada se preko medija (rusalje) posreduje između živih i mrtvih. Razgovori rusalje sa mrtvima predstavljaju čudesne prizore koji za nas ostaju u području „neobjašnjivih“ fakata, ukoliko ih ne pripišemo opsenarstvu.

Igra rusalja u zajedničkom kolu posle povratka iz transnog stanja označava katarzu od tegoba i teške rusaljske bolesti, vaskrsenje iz smrti, trijumf dobra nad zlim. Analogiju sa rusaljama možemo videti kod Brojgela, na slici na kojoj prikazuje grupu žena u transnoj igri. Svaku ženu pridržavaju dvojica muškaraca, dok ih gajdaši prate na svojim instrumentima. Ova scena je identična sa našim rusaljama.

Tokom Studija Antika festa koji se održan krajem septembra u Žagubici razgovarao sam sa Vlahinjama iz homoljskog kraja. Sećanje na predačka znanja i veštine još uvek je prisutno u nosiocima nematerijalne baštine u Homolju.