Čitaj mi!

Zapostavljeni Pučinijev „Triptih“ kao Feniks pred publikom Salcburškog festivala

Bili smo na premijeri Pučinijeve opere „Triptih“ u režiji Kristofa Loja na Salcburškom festivalu, koja je izazvala ovacije publike.

Festšpilhaus, glavna i najveća dvorana Salcburškog festivala bila je ispunjena do poslednjeg mesta.

Austrijski i mnogobrojni gosti iz inostranstva sa nestrpljenjem su očekivali premijeru Pučinijevog Triptiha u režiji Kristofa Loja, jednog od najtraženijih operskih i dramskih reditelja svoje generacije.

Triptih, koji je svoju premijeru imao u Njujorku neposredno nakon Prvog svetskog rata, i koji predstavlja prekretnicu u stvaralaštvu ovog velikana italijanske opere, od romantizma ka modernizmu, čine tri opere jednočinke: Plašt, Sestra Anđelika i Đani Skiki. Na operskim scenama sveta one su češće viđane odvojeno, umesto onako kako ih je Pučini zamislio. Verovatno najpoznatija i najviše igrana je Đani Skiki, vedrija, duhovita, sa popularnom milozvučnom arijom O mio babbino caro. Ostale dve manje su poznate relativno novim ljubiteljima opere.

Reditelj Loj, koga Pučinijeve opere prate od početka karijere, postavio je na scenu Triptih u njegovoj celini. Kako sam ističe, to mu je bila želja od početka karijere, da izvuče na svetlost dana delo koje je decenijama bilo nepravedno zapostavljeno i koje zaslužuje širu publiku.

Međutim, njegov Triptih razlikuje se od originala, jer je promenio redosled, pa je operu Đani Skiki, umesto na kraj, stavio na početak.

Time je uneo veću dramatičnost, omogućujući ujedno glavnoj zvezdi večeri, litvanskom sopranu Asmik Grigorijan, da postepeno prikaže svu raskoš svog glasa, sve do velikog finala u Sestri Anđeliki, ali je i lišio trilogiju pozitivnije i optimističnije završnice, kako je predvideo autor.

Zamišljen poput Danteove Božanstvene komedije, kao Pakao, Čistilište i Raj, tri priče naizgled nemaju nit koja ih povezuje.

Đani Skiki je komična priča o lokalnom prevarantu koga razočarana rodbina bogatog pokojnika, koja je ostala kratkih rukava, angažuje da im pomogne da dobiju nasledstvo, a prepredeni Skiki celu situaciju okreće u svoju korist.

Plašt je sumorni ljubavni trougao sa tragičnim krajem, u kojem razočarana mlada žena čezne za boljim i vedrijim životom punim ljubavi, ali joj sudbina ne dozvoljava da nađe svoj komad sreće.

Sestra Anđelika je potresna priča o grehu, moralu, ispaštanju i bezgraničnoj i vanvremenskoj majčinskoj ljubavi, jačoj i od smrti i od ovozemaljskog sveta.

Svedena i pedantna scenografija, ravnih linija i smirenih boja, bez ikakve raskoši i specijalnih efekata, u ogromnom prostoru velike bine Festšpilhausa, naglasila je sveprisutnu nostalgiju i očaj glavnih likova i njihovu nemogućnost da kormilo života uzmu u svoje ruke.

Evidentno je da je namera reditelja bila da u prvi plan stavi protagoniste i njihovu muzičku virtuoznost, ali je time preuzeo rizik da predstava povremeno izgubi ritam i upadne u monotoniju, delom i zbog činjenice da traje četiri sata.

Litvanska umetnica Asmik Grigorijan vodila je publiku kroz sve tri predstave svojim raskošnim i moćnim glasom, punim emocija, koji se razvijao i sazrevao kroz likove, od nevine zaljubljene tinejdžerke Laurete, preko razočarane i željne ljubavi Đorđete, do smrću deteta devastirane sestre Anđelike, čija je želja da u raju konačno bude uz svog sina, prevazišla i život i strah od Božije kazne.

Publika nije ostala ravnodušna, nagradivši dugim ovacijama najviše nju, ali i celokupni ansambl predstave, među kojima su bili i impresivni gruzijski bariton Miša Kirija kao Đani Skiki, te glamurozni finski sopran Karita Matila, kao bezdušna tetka princeza u Sestri Anđeliki, čije je učešće u ovoj produkciji za publiku bilo prava poslastica.