Čitaj mi!

Pisci o piscima

„Pisati, barem za mene, đavolski je posao“, ova Andrićeva misao zapisana u Znakovima pored puta ne upozorava nužno na opasnosti i zamke spisateljskog posla, ali može biti važna za tumačenje samog procesa pisanja i posledice koje iz njega proizilaze. Od romantičarskog nadahnuća, preko modernističkog i postmodernog konceptualnog zahvata do aktuelne bestseler histerije koja „pisca“ promoviše u zvezdu, neretko sa ukusom estradne prepoznatljivosti bez ikakvog kulturnog i društvenog značaja,razvija se i traje priča o piscima i pisanju, njihovom mestu u književnoj genealogiji, društvu i čitalačkoj recepciji.

Poslednje dve stavke su u vremenu sadašnjem i najzagonetnije ili bolje reći najproblematičnije sa stanovišta razumevanja značaja kulturne i društvene uloge koju književnost ima ili može da ima.

Kada je Gi Debor 1967. godine objavio svoju knjigu „Društvo spektakla", motivaciju za njen nastanak iskazao je naizgled paradoksom da je upravo pišući o spektaklu moguće „nauditi mu". Mi danas znamo da je njegov naum bio odličan ali naivan. Upravo je spektakl i njegov prodor u gotovo sve sfere društva i umetnosti prilično naudio pomenutoj sferi delovanja knjige.

„Spektakularna" spisateljska zamisao, „spektakularna" izvedba, „spektakularna" promocija, „spektakularan" prijem kod publike i književnost uvode u „spektakularne" događaje kojima je, misle arhitekte „spektakularnosti", samo još to nedostajalo pa da konačno budu vidljivi i prepoznati. Dok stvarni značaj koji književnost treba da ima obitava negde na rubovima te spektakularnosti.

Problem je samo u  sitnici: ko bi ga, kada i u kojim okolnostima prepoznao. Skloniti se s ruba „spektakularnih događaja" u okolnostima koje masovnosti i spektaklu priznaju značaj znači ili ući u njihovo središte ili nestati potpuno s mape događajnosti.

Ovo prvo, za umetničku literaturu je, andrićevski rečeno, gotovo „đavolski težak posao" , drugo bi značilo definitavan ustupak spektaklu. Afirmisati pisca i proces pisanja oduvek se, a u aktuelnom (ne)vrednosnom kulturološkom okviru tek, sprovodilo kroz žanr biografije.

Od preciznog, istraživačkog, naučnog praćenja tragova života velikih pisaca do odličnih, prosečnih i u moderno vremen „spektakularnih" romansiranih biografija, prostire se gusto tkanje biografske literature, toliko gusto da je potreban ogroman napor ne bi li se u njemu otkrilo kvalitetno sadejstvo života jednog pisca i biografa koji za tim životom traga.

„Vrlina bografa", pisao je Jovan Hristić u eseju „Korist" i štete od biografije, „nije samo u hrabrosti, da ne kažem bezobzornosti, da čeprka tamo gde bi drugi zastali, ona će pre biti u tome da osete tajnu jednog života koji nikada nećemo otkriti...

"Bezobzirnost koju Hristić pominje savršeno se uklapa u naše vreme „spektakularnih" razotkrivanja upakovanih u tabloidne naslove kao senzacionalna otkrića o životu i smrti poznatih pisaca. I to je opštepoznato. Ono, međutim, manje poznato i skriveno u senci autentičnog literarnog napora da se literarnost života i dela nekog pisca objasni i predstavi, leži u hrabrosti/vrlini koju Hristić pominje i koja je, ništa drugo, do literarnost sama, literarani pokušaj razumevanja pisca i njegove poetike a onda i pisca i vremena u kojem ta poetika nastaje.

Razumevanja, dakle, ne potpunog otkrivanja života jednog pisca koji  svakako ostaje tajna. Nedavno su se, protivno svim imperativima senzacionalizma i, na sreću umetničkog poduhvata, uprkos njima, u izdanju Arhipelaga i Fabrike knjiga, pojavile tri knjige koje nisu biografske a imaju fokus na živote i dela pisaca, nisu romansirane biografije a odstupaju od strogo naučnog metoda pisanja o „životu i delu", nemaju strogu žanrovsku određenost ali otkrivaju pomenuto sadejstvo autora i njegovog junaka, prožimanje iskustava života i pisanja, i rezultuju činom komunikacije između dela i publike.

Priče o piscima jednostavan je naslov zbirke pisca, književnog kritičara i univerzitetskog profesora Mihajla Pantića. Između korica je čitava istorija novije srpske i jugoslovenske književnosti.  Ravnoteža tri glasa, pisca, kritičara i profesora, formira žanrovski polivalentnu knjigu eseja, anegdotskih zapisa, impresionističke slike,  priča (u realističkom ali i fantastičkom ključu), komentara, crtica, ili, u jednom portretu pisaca kombinuje svaku od ovih tehnika pisanja kojoj u osnovi leži autentično sećanje na junake ove knjige.

Počinje Andrićem, završava se Borhesom a središte  univerzima ispunjavaju Krleža, Vinaver, Aleksandar Tišma, Borislav Pekić, Milorad Pavić, Predrag Palavestra, Miodrag Perišić...nabrajanje se ovde ne završava. Konkretna literarna imena iz konkretnog geografskog, društvenog i kulturološkog prostora su junaci jedne pripovesti o pisanju i čitanju, književnom esnafu, inspiraciji i sujeti, okolnostima koje su ih otkrivale i podsticale. Priče o piscima poseduju sve što bi i jedan fikcionalni roman mogao posedovati, junake, zaplet, razvoj odnosa među junacima i između junaka i vremena, ona je fikcionalna biografija koliko i fikcionalna autobiografija autora ove specifične biografije...

Druga knjiga koja svoj fizički obim u potpunosti opravdava smislom koji iz tog obima proizilazi je knjiga Iz prepiske koju je priredila Mirjana Miočinović i čiji je glavni junak pisac Danilo Kiš. Na prvi pogled bez žanrovske nedoumice. Epistola je ostavila trajni trag u istoriji književnosti, ona je dragoceni dokument, može biti važno mesto imaginacije kao deo neke šire žanrovske celine, rečju, gde je čovek tu je i pismo. Bar je tako bilo u analognom vremenu iza nas. Ova prepiska otkriva nekoliko važnih stvari: činjenicu da Kiš nije često i rado pisao pisma ali da su sačuvana mnoga koja je dobijao, od kolega pisaca, od čitalaca, od evropskih i svetskih izdavača.

Iz te bogate interakcije moguće je rekonstruisati pre svega jedno temeljno i ozbiljno interesovanje za književne stvari koje je postojalo u „duhu vremena" tadašnjeg i kada se polemisalo, polemike su u osnovi sadržale uverenje o važnosti spora koji se vodi, i kada su se pisci družili, ta druženja bila su deo celine postojanja istinskog književnog života i kada su se dopisivali, činili su to sa žarom koji podstiče, opet i jedino, misao o važnosti pisanja. Zamislimo hipotetički, da postoji ili postoje ljudi koji nikada, ali baš nikada nisu čuli za ime Danila Kiša.

I da su imali sreću da u šarenilu i kiču savremeno opremljenih knjižara uoče knjigu Danilo Kiš - Iz prepiske i da nimalo obeshrabreni obimom knjige reše da je kupe, reše da je pročitaju (ne nužno linearno, ova prepiska pruža zadovoljstvo primene različitih tehnika čitanja), pretpostavka je da bi taj nevini čitalac sasvim sigurno poželeo da pročita i Mansardu, i sve tri knjige iz Porodičnog ciklusa i polemički Čas anatomije i uočio bi, bez ikakve sumnje, da se nešto važno i veliko desilo sa nama danas, da je neka ogromna pukotina i rascep nastao i da je poslednji čas da se osvrnemo ne da bismo ostali zaglavljeni u tom vemenu pre velikog rascepa već da bismo ga savladali na sreću Čoveka i stvaralačke snage Umetnosti.

I na kraju, roman Ildiko Lovaš koji je sa mađarskog prevela Maria Tot Ignjatović Kada te bog ritne u stomak. Odrednica „rekonstrukcija" je zapravo specifikacija postupka primenjenog u ovom romanu o velikom mađarskom piscu Gezi Čatu. Daleko od romansirane biografije, bliže postmodernom postupku ali ne u potpunosti, više originalan doprinos Ildiko Lovaš ideji pisanja o piscu i rekonstrukciji njegovog života. Geza Čat je bio pisac, bio je takođe u lekar, takože i muzičar, tragička figura, idealna za književnog junaka.

Roman je ispričan u formi ukrštaja različitih perspektiva među kojima je dominantna perspektiva majke i perspektiva kćerke. One su stvarne i fiktivne junakinje istovremeno a Ildiko Lovaš polemiše u priči najpre sa slikom koju je o Gezi Čatu fantazmagorijski isplela javnost i čaršija. „Sedamdeset i jednu godinu sam imala kada mi se duša zdrobila u paramparčad. Dospela je na seciranje najgolicavija zagonetka književnosti na prekretnici stoleća", govori kćerka.

Lovaš kao ni Mihajlo Pantić u Pričama o piscima nije biograf, nije lovac na „zanimljivosti" o životima pisaca, ona ima vrlinu o kojoj je pisao Jovan Hristić da oseti „tajnu jednog život koju nikada nećemo otkriti" ali ćemo otkriti zadovoljstvo čitanja i kroz to čitanje tekstova o piscima koje ispisuju pisci naslutiti Andrićevu misoa o pisanju „kao đavolskom poslu".