Čitaj mi!

Ivanka Lukateli: Balet je stvar trenutka

U baletskim krugovima njeno ime izgovara se sa uvažavanjem jer je na sceni provela čak 25 godina. Ona je baronesa, primabalerina, pedagog, koreograf, kritičarka, a skromno nam je rekla da je potpišemo samo kao Ivanku Lukateli. Nedavno je u Muzeju knjige i putovanja osnovan njen legat.

Kada bi život balerine Ivanke Lukateli stao u brojke zvučao bi ovako: Više od 5.000 puta pojavila se na sceni od čega najmanje 300 u "Labudovom jezeru" i isto toliko u "Žizeli". Kada je završila dvadesetpetogodišnju karijeru posvetila se pedagogiji i koreografiji i tako održala više od 27.000 časova baleta. Sa Ivankom razgovaramo o njenom baletskom putu, igri u inostranstvu, legatu...

Jedna ste od najnagrađivanijih balerina sa ovih prostora, pa koliko je bilo teško odvojiti se od svih ovih nagrada, povelja, fotografija, pisama ali i slika, porodičnih albuma i pokoloniti ih Muzeju?

Uopšte mi nije bilo teško zato što to nije deo mog posla. Nagrađivanje nije bio deo mog posla. Deo moga posla je bio da ja to volim, da uživam u tome i da moj život ima smisla za mene. Sve ono što je usput došlo, pravo da vam kažem, ne znače mi mnogo, značiće generacijama iza mene i zato je lepo da budu u legatu. 

Kada mladi baletski igrači pogledaju legat Ivanke Lukateli po čemu biste voleli da vas pamte?

Po večitoj mladosti, zato što mladost nije samo lik. Mladost je energija. Moja publika je mene volela najviše zbog moje energije, kada izađem na scenu moja enrgija je bila ono što sam ja iznutra. Ono što čovek sve krije od sebe, izađe na scenu.

Jednom prilikom ste izjavili „o baletu se mora stalno učiti". To je promenljiva materija. Kada pogledate nekad i sad - ogromna je razlika". Pa gde je razlika kada ste vi šezdesetih počinjali karijeru i danas?

Sada nam je mnogo teži život namesto da nam bude lakši. Tu se balet još nije pronašao, balet je ostao jedan deo istorije, i trebalo bi ga čuvati i zato mislim da je legat jedna jako dobra stvar. i ja sam zaista srećna što je to uspelo da se desi za moga života a ne kad odem.

Putovali ste dosta. Živeli ste i radili u Moskvi, Japanu, u Istanbulu, Panami, na Siciliji... pa gde vas je balet najviše oduševio?

Ono što hoćete da naučite u baletu, to možete samo u Rusiji. Tamo sam naučila kako su važne sitne stvari, male stvari u izgradnji jednog lika, baletskog lika, naučila sam da savršenstvo ne postoji, ali juriti savršenstvo, e to postoji. I to je u baletu jako važno.

Više od 300 puta odigrali ste labudovo jezero, ništa manje uloga ostvarili ste i u "Žizeli". Šta je najizazovnije u karijeri jedne balerine i ima li neka uloga za kojom žalite?

Ja sve što sam htela da uradim, uradila sam. Ne žalim ni za čim, žalim što moja uloga u životu nije bila moćnija jer ja nisam imala vremena za taj život. Ja sam mnogo radila i mnogo sam igrala, ali kad se pogleda unazad, možda ne bih imala toliko iskustva i toliko zadovoljstva, srećna sam što se to završava sve na kraju. Ako nisi ostvaren u životu, ne možeš mirno ni da odeš iz njega, a ja sam ostvarena.

Vi ste se ostvarili i kao pedagog i koreograf, a izračunali su da ste održali više od 27.000 časova baleta širom sveta. Kako danas posmatrate baletsku scenu i mlade igrače?

Ja sam se potrudila da bajka traje kroz mlade sa kojima sam radilai pokušavala sam u životu da im objasnim zašto je to mnogo lepo zato što će jednog dana kada se to završi moći da grade jedan drugi život i da izabiraju nešto drugo. Imaju veliki spektar izazova. Nije to samo balet. Život je izazov.

Ivanka kaže da je još mnogo izazova pred njom. Osmeh je ne napušta jer je raduju male stvari: prijateljstva, priroda, joga, životinje i naravno balet kome je verna već gotovo šest decenija.