Било је то пре 300 година када су у Вршац свиларски занат донели Немци из околине Рајне, искористивши неплодно тло за садњу дудова, узгој свилених буба и производњу свиле.

„Велика заслуга припада и чувеној владарки Марији Терезији када је донесена одлука да се свилара из Темишвара пренесе у Вршац 1773. године и заправо Вршац је тада постао центар свиларства у читавој царевини“, каже Ивана Ранимиров, директорка Градског музеја.

Свака кућа морала је да има засађених 10 дудова, јаја свилене бубе добијала су се бесплатно, а девојке су обучаване за развој свилених нити.

„Наводно постојала је и једна веома строга мера – претња смрћу за сваког ко би се усудио да посече дрво белог дуда“, објашњава Ранимировићева.

Најцењенији у том послу био је познати апотекар Јозеф Херцог, који је имао и приватни завод за свилу. Његова удовица Ева 1851. године на изложби у Лондону добила је златну медаљу за сирову свилу.

„Сама чињеница колико је свиларство било развијено и значајно говори у прилог томе да је у школама широм Војводине свиларство било обавезан предмет. Такође, плакати за наше позориште су рађени од свиле, односно свила је коришћена као материјал за штампање и то представља најстарије позоришне рекламе у нашој земљи“, рекао је Стефан Мавровић, историчар вршачког Градског музеја.

У прошлости, готово сва насељена места јужног Баната имала су своју дудару. Расадници су бројали на хиљаде стабала и били су право богатство и понос овог дела Баната и генерација које су бринуле о њима.