Читај ми!

Миличин атеље је радионица отворених врата – за свакога

Замислите да радите у печурци са погледом на природу, да вам је небитно да ли је понедељак или викенд, зима или лето и да радите оно што највише волите. Иако звучи као бајка, неко заиста тако живи.

Ако сте некада били на Ади Сафари, сигурно сте приметили посебну зграду међу крошњама дрвећа. Неки кажу да подсећа на печурку, други на свемирски брод. Дуго је била планетаријум за децу, па водоторањ, а онда деценијама у њој није било никога. Свима привлачи пажњу, а нарочито деци.

Унутра једна Милица ствара магију. На завршној години факултета конкурисала је за овај простор и од њега направила свој атеље.

„Ја сам увек са родитељима била на Ади, и одувек ми је овај простор био вау. Сећам се да ми је мама увек говорила: Можеш само да гледаш, немој да прилазиш – јер је била баш рушевина. И онда сам само једног дана сазнала да са овим простором морају да ураде нешто конкретно. Идеја је била да деца седе овде у кругу и да им, уз помоћ пројектора, на плафону пуштају планете, звезде, сунчев систем. Међутим то никада није заживело", каже керамичарка Милица Петровић.

Када уђе у свој мали свет боја, умаже се, каже до лактова, пусти музику, пева и ради. Још ако има нешто слатко, онда је то, додаје, идеалан дан.

Иако многима изгледа као игра, овај посао, каже, није нимало лак. Прави скоро све, а највише тањире.

„Свакако се прво развлачи плоча као тесто за пицу буквално. Онда се ивице тањира подижу ручно и оне буду мало лелујаве и неправилне, а ако су на неком правилном калупу, онда буду мало правилније, финије и елегантније. И након тога тањиру треба, у зависности од времена, око четири до пет дана, да се скроз осуши", објашњава Милица.

Држи и радионице. Често сврате и непозвани гости.

„Углавном су врата отворена, и деца и људи углавном долазе да виде шта је ово. Деца се надају, свим силама, да је ово некаква играоница за децу и онда се баш разочарају", додала је Петровићева.

Да би се остварили снови, најважнија је, каже Милица, подршка породице. Од њих је добила слободу, безбрижност и потпору за све своје лудости.

„Најлепше ми је зими, зато што је све у прозорима и ја се осећам како некаква принцеза, као неко дете на врху неког замка и цео свет је мој", истиче керамичарка.

Иду лепи дани, па свима који су у пролазу, поручује да слободно сврате.