Читај ми!

Како данашња деца формирају музички укус

Како год се времена мењала, чини се да све мање композитора има интерес да компонује песме за децу. Истовремено, има дечјих песника чије би песме можда могле да буду интересантне. Београдско пролеће смо обновили, да ли ћемо обновити и Београдско пролеће за децу?

Правилном развоју деце, формирању укуса и система вредности сигурно доприноси и квалитетна музика у најранијем животном периоду. Да ли нам се чини да су квалитетнији музички садржаји за децу постојали седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, или се пак време променило?

Место окупљања и центар стваралаштва квалитетних садржаја за децу већ крајем шездесетих година био је Дом пионира – садашњи Дечији културни центар.

„Ја сам се на ТВ Београд спријатељио са Љубом Ршумовићем и тако добио песму Вуче, вуче, бубо лења. Мени се то одмах допало, видео сам да је духовита, да ће је деца лепо прихватити. Напишем и одлучим да пошаљем на Београдско пролеће које се тих дана баш припремало и тражили су нове дечије песме. Љуба Ршумовић ми је одговорио да пошаљем ту песму“, присећа се Радослав Граић, композитор дечје евергрин песме Вуче, вуче, бубо лења, у емисији Све боје живота.

„То буде, наравно, примљено, али се поставило питање ко ће да је отпева. У то време певач је био глумац Атељеа 212, Љубиша Баја Бачић. Он је то прихватио и тако је та песма дошла на прво Београдско пролеће за децу. Ја сам био срећан и задовољан. Одгледали смо цео фестивал, песма је лепо прошла, али није била награђена, због чега ми је било помало криво, али сам наставио даље да пишем. Потом су дошла друга Београдска пролећа, тако да сам ја остао све до данашњих дана у дечијој музици. Збиља сам пуног срца то радио“, додаје Граић.

Запостављен значај квалитетних дечјих музичких садржаја

Песме које су се певале у том времену афирмисале су актуелне друштвене вредности и упућивале децу у ситуације које чине живот. Стиче се утисак да је губитком једног друштвеног система запостављен значај квалитених дечијих музичких садржаја, а брига о деци попримила нову форму.

У недостатку избора, педагози и васпитачи су деци почели да пласирају музику актуелне музичке популарне продукције, која садржајно, мелодијски и ритмички не припада српском језику, већ ритмичке фигуре позајмљује из енглеског.

„Због тога су деца почела накарадно да нам говоре. Друга ствар, певачи често имају као манир да певају промукло, што би ми рекли, ружно, а деца то почињу да опонашају. Дакле, оно што дечију песму чини дечијом песмом је прво естетика која се негује, друго, језик који се негује, треће, садржај који се негује. Као флоскулу слушамо израз 'спуштам се на дечији ниво', а заправо је то погрешно, јер треба достићи тај дечији ниво. Да би направио квалитетан садржај за дете, позоришни комад, или музику, треба да дестилујеш тај медиј, са минималним средствима да створиш максимални садржај. Ту се онда види колико је ко талентован“, наглашава Вера Миланковић, композиторка и пијанисткиња.

Само људи који имају огромно стваралачко искуство и таленат су у стању да направе песму која ће бити евергрин и коју ће генерације певати, али наравно, то је незамисливо без извођача, напомиње Милинковићева.

„Срећом, последњих година имамо ентузијасту и сјајног хоровођу Невену Ивановић, која је осмислила фестивал 'Федехо'. Имамо сјајни хор 'Звездице' из Лесковца, а сад имамо и издавачку кућу 'Чаробна фрула' која је кренула да попуњава један празан простор, штампајући дела за децу, првенствено музичка, а присутни су у многим вртићима у Београду и околини“, напомиње композиторка.

„Нешто се покренуло, нешто се мења, али за разлику од оних некадашњих година, када је држава све то радила и била иницијатор, сада је иницијатива приватна, односно, иницијатива појединца. Ако тај појединац има срећу, да се иза њега нађе Дечији културни центар или локална самоуправа, онда резултат не може да изостане“, сматра Вера Миланковић.

Због недостатка квалитетне музике, деца теже проговарају

У недостатку квалитетне, одговарајуће музике, деца све теже проговарају, кваре изговор и почињу лоше да се изражавају.

„Наша деца тешко прогаварају зато што им се пуштају разни анимирани филмови у којима глумци који их синхронизују праве карикатуру од говора исто као што и оригинал то ради. Нажалост, тако се деци укида неколико ствари – естетика, емоција, јер су све емоције грубе, не кажем да су увек негативне. Укида се и етика, зато што су садржаји непримерени деци, не развијају дечију машту, не побуђују децу на покрет, на плес, већ на пасивност, да седе уз телевизор или таблет. Дакле, све оно што је деци неопходно да би се развила, на неки начин се кочи, редуцира. Музика кроз чуло слуха, додир, покрет, певање и говор, у ствари, има ту интегративну улогу у одрастању и без музике нема квалитетног одрастања“, наглашава саговорница Лидије Јакшић.

Књига Дечје приче

Издавачка кућа „Чаробна фрула“ недавно је објавила две књиге за децу Вере Миланковић, које их музичким и визуленим садржајем уводе у бајковити свет.

Дечије приче су комади за клавир за најмањи узраст. То је једна од мојих првих композиција коју ми је, када сам била на другој години студија, наручила моја професорка клавира у нади да ћу се кроз то ослободити разних клишеа који ме чекају кроз студије. Била је потпуно у праву, имала је непогрешиву интуицију. Збирка песама Дан настала је недавно и обухвата живот детета од буђења до успаванке, а песме је снимио хор 'Звездице' из Лесковца“.

„Можемо мало да се похвалимо и новом технологијом, јер свака песма у овим збиркама има свој кју-ар код, помоћу кога оне могу да се чују. У збирци Дечије приче, све песме је снимила наша пијанисткиња Тања Дробни, која је и аутор илустрација, тако да слободно могу да кажем да је она ренесансни уметник. Сарадња са њом је бајковита, креативна и изузетно лепа“, истиче композиторка.

Нека чеднија времена

Седамдесетих година прошлог века чувени песници попут Мире Алечковић, Драгана Лукића и Добрице Ерића писали су за децу другачије садржаје од данашњих. Отада се променило време, променио се и систем вредности.

„То је било време успона наше популарне, па и дечије музике. Фестивали су много значили, песници су били заинтересовани да пишу за децу, као и да се пишу ноте на њихове стихове. Заиста је било лепо са њима сарађивати и мислим да је то било сјајно. Али, временом се све то помало мења, дошла су нова времена, са новим размишљањима о животу и свему“, каже Радослав Граић, композитор и дугогодишњи музички уредник Телевизије Београд.

„Можда имам замерку да се мало више гледа на квалитет, била је та музика раније на вишем нивоу, пре свега било је више енергије, са више љубави се писала. Сад су друга времена, техника је улетела, деца сада гледају свашта на компјутерима, а онда су била нека чеднија времена“, закључује Граић.