Читај ми!

Само су левиске фармерке, све остало су џинс панталоне

Крајем септембра се навршава 120 година од смрти једног баварског Јеврејина чије име је обележило прошли век, а тиме и моју младост у њему: Леб Штраус ће у историју ући са својим америчким именом Леви.

За фармерке сам стасао седамдесетих. На црно-белој фотографији стојим пред основном школом „Слободан Бајић Паја“ у Калесији. Издужио сам се – највиши сам у разреду. Горе мајица без украса. Доле фармерке које се од колена шире у левак. Неки би рекли и звоно. Чувене звонаре. Видим да их данас зову звонарице.

Нисам их сâм изабрао. Претпостављам да је то био утицај старије сестре. Генерацијски сам имао среће – онима који су десетак година пре мене навлачили овај продукт декадентног Запада, понегде нису дозвољавали да уђу у школе. Тада су и дугокосе младиће слали на шишање. Али ја сам дошао на готово.

У босанској провинцији већ су у напуштеним општинским просторијама организовали диско вечери. Старија генерација је донела прве стране плоче. На њиховим омотима – као на оном на којем је писало Sticky Fingers – фармерке су изгледале мангупски, фрајерски, западно.

Мислим да је текстилна индустрија и у социјализму профитирала од дрскости „Ролингстонса“. Млади су мислили да Џегерова харизма станује у његовим фармеркама, да ће, ако се домогну таквог одевног предмета, и они постати мали Џегери.

Лажњак Доринго

Већ друге фармерке купио сам у Тузли на пијаци. Новопечени гимназијалац није више хтео да носи безимене фармерке које је комшиница доносила из Турске. Стискао сам у џепу динаре које ми је мајка тутнула у руку тог јутра.

На тузланској пијаци су на сваком ћошку стајали црномањасти типови, какве ће Југославија доцније упознати у Кустуричином филму Сјећаш ли се Доли Бел?. Један од њих ми је ухватио поглед, закорачио према мени и упитао: „Шта треба, толе, сат, јакна?“

Оклевајући, објаснио сам му да хоћу фармерке. Одвео ме је до првог хаустора и рекао да ту сачекам. Мирисало је на влагу и јесен. Кроз врата хаустора се видела стара већница која је, као и цели стари град, неприметно али упорно тонула у земљу из чије утробе су вадили слану воду.

Шверцер се брзо појавио са фармеркама испод руке, рекао ми је да брзо пробам. „Море ко наић, има милиције“, пожуривао ме. Продао ми је прве фармерке у животу које сам лично изабрао. „Прва лига, из Трста“, рекао је помало подругљиво.

Код пијачара никад не знаш да ли су заиста љубазни или ти се подсмевају. Овај ми се – како сам открио код куће – подсмевао. „Доринго“ фармерке су имале погрешно ушивен шав на једној нози. Али сам их носио – није било пара за друге.

Дизајнерске фармерке

Фармерке су се тих година сузиле и припиле уз тела, скоро нико, осим понеког уморног хипика, није носио оне са звонастим ногавицама. Још једном сам их купио на тузланској пијаци, овај пут бледоплаве.

Мајку сам наговорио да на њих пришије разне закрпе од остатка других фармерки. Тако сам одлазио на прве пробе свог бенда. Био сам чудо у чаршији. Мислим да су те фармерке претече дизајнерског џинса. Трачак панка у мојој познохипијевској гардероби.

Смењивале су се године, са њима и мода око мене. Момци и девојке више нису улазили са новим фармеркама у каде или у морску воду, да би се штоф боље припио уз тело. Дошле су „пумпарице“ - оне које се данас зову „шаргарепа“ фармерке. Врећаста одећа у којој су ишчезавале и криве и праве женске ноге.

Свашта се носило тих година. Они који нису учили енглески нису у називу "Rifle" препознавали ватрено оружје, а у називу "Wrangler" – кавгу. А било је логично – каубоји воле и пушке и кавгу.

Прве „левиске“ су биле из једног београдског комисиона. Друге из Трста. Треће из „Вартексове“ продавнице – осамдесетих је ова вараждинска фирма по лиценци почела производити култне фармерке фирме која их је измислила.

Леб Штраус

„Левис“ које су снобови међу нама увек изговарали као „ливајс“ имале су статус Зевса међу осталим грчким боговима. Мени је дуго било довољно само да их носим. Онда сам се заинтересовао за историју фармерки.

Сазнао сам како је све почело. Изнад стражњице млади су носили име Леви Штраус – а мало ко од њих зна да је човек тог имена заиста постојао. Рођен је као Леб Штраус у месташцу Бутенхајм у франачкој области која је данас у Баварској.

Породица је јеврејска, а време тешко. Отац Хирш, надничар, умире од туберкулозе када је Лебу 16 година. Мајка Ребека, као многи сиромашни Европљани, наду полаже у Нови свет. Мајка са сином и две сестре одлази у Америку. Потом долазе и два старија брата који се у Њујорку баве трговином текстилом.

Штраус узима име Леви и постаје амерички држављанин. Трговачки занат испекао је са браћом. Њему су 24 године када следи зов златне грознице са Западне обале. Са братом и зетом оснива фирму за трговину одећом и опремом које су биле потребне бујици људи са истока.

Убрзо је схватио да људи у потрази за златом морају имати јаке панталоне. Најпре је те панталоне почео да прави од шаторског платна. Али слаба тачка су били шавови и џепови које су трагачи за златом пунили свакојаким материјалом. Упркос причи о настанку фармерки приликом Штраусових посета налазиштима злата, њих је створио неко други – један кројач из Риге.

Од Јакоба Јофиса до Џекоба Дејвиса

Када се Јакоб 1834. родио у јеврејској породици у Риги, Летонија је била део Руске Империје. Он је у Сједињене Државе емигрирао 1850. Надничио је у околини Сан Франциска, а 1870. је у Рину, у Невади, постао кројач. У његове производе спадале су ствари неопходне за сваког каубоја, као што су, рецимо, шатори и ћебад за коње. Материјал је појачаван бакарним закивцима.

Једног дана кројачу из Риге дошао је корпулентан човек и замолио га да направи панталоне које неће пуцати по шавовима. Јакоб који је у Америци постао Џејкоб Дејвис сашио је панталоне и појачао критична места бакарним закивцима.

Посао је кренуо, јер се показало да је модел скоро неуништив. Конкурентски кројачи су брзо схватили шта треба да раде. Џеjкоб Дејвис је хтео да заштити патент, али није имао 68 долара, колико је коштало уписивање патента.

Његов добављач штофова, пре свега денима и шаторског платна био је Леви Штраус. Он је имао 68 долара и бистрину да схвати шта је кројач из Риге креирао. Постали су пословни партнери. Остатак је историја. Да је та стара госпођа Историја мало праведнија, сви бисмо ми, као деца друге половине прошлог века, радо носили „Дејвиске“, а не „Левиске“.

Можда је мала утеха да је унук кројача из Риге 1935. основао компанију која производи панталоне – Бен Дејвис.

Плаво као Индија

Целој причи недостаје боја. Индиго – у свом корену ова реч чува грчки израз за „индијски“ – јесте источноиндијска биљка из које се добијала боја за платно. Нашли су је у остацима одеће у Перуу – стара је најмање 6.000 година.

Фараонске мумије су биле увијене у платно које је индигом било обојено у плаво. Старост 4.400 година. Цезар је у својим Записима о галском рату споменуо да Келти пре одласка у бој своје лице обоје у плаво. Према Плинију Старијем индиго је, после пурпура, најугледнија боја у античком свету.

Стара Индија се развила у светског лиферанта индига – бродови су пловили према Јапану, Персији или Египту. Европа која се буди из средњовековног сна сама гаји насаде ове драгоцене биљке. Прескочићу све оне векове у којима се за индиго убијало и ратовало, у којима је проналазак воденог пута за Индију за Европу значио експлозију плавог.

Најинтересантнија ми је прича о сахарском берберском народу Туарезима. Мушкарци су носили тагелмуст – турбан са марамом за лице. Тај одевни предмет се фарбао индигом без воде – треба ли рећи да је у пустињи вода скупља и од индига. Због таквог поступка, платно је отпуштало пигмент и сваки Туарег је имао плаву кожу. Звали су их и „плави људи из пустиње“.

Почетком прошлог века синтетички индиго је припремио свет за масовну производњу фармерки.

Штоф из града Нима

Причи недостаје прави материјал од којег су фармерке. Зове се деним – груби памучни материјал из Нима, града на југу Француске у којем се у мануфактурама производи још од 17. века.

Џинс – америчка ознака за фармерке – настала је тако што су морнари из Ђенове имали грубе панталоне од денима. Ђеновљани су виђани у америчким лукама. На француском се Ђенова каже Жен (Gênes), а од тога су Американци створили џинс (jeans).

Тако су се у Америци сусрели француски штоф, индијска боја, Ђенова и два европска Јеврејина – један је био добар кројач, други добар трговац. Створене су панталоне које ће брзо освојити радничку и фармерску класу, али тек шездесетих година прошлог века постаће симбол побуне против уштогљеног света.

Данас их у разним приликама облаче и моћници, како би приказали своју блискост са народом, опуштеност, животни стил.

Одавно носим "no name" фармерке. Оне из Санџака су боље од оних из западних робних кућа, ове друге свакако израђују дечије руке у Азији. Што се панталона од плавкастог денима тиче, Истанбул је постао метропола, а Трст сопствена сенка. Најбоље фармерке шију Јапанци јер су за своје мануфактуре покуповали старе америчке машине. А "Levi's" производи у Мексику. И ко зна где још.

Прескочио сам деведесете и двехиљадите, у којима су репери успешно пренели црначку срозану одећу (Baggy Pants) из затвора – тамо се одузимао каиш – на улице и напокон у дизајнерске бутике. Такву моду сам препустио сину. Капиталистичко убрзање звано глобализација у само неколико година сваки скандал или побуну претвори у иновацију, а потом у луксуз.

У недостатку бољих идеја, данас младима нуде нашу моду од пре пола века. Лепа је и ова данашња омладина у звонарама. Али без обзира шта писало на њиховим етикетама – нису оригинал.

број коментара 8 Пошаљи коментар
(недеља, 25. сеп 2022, 15:23) - anonymous [нерегистровани]

Ne bih se ni ja slozio

Za mnoge prve i daleko najmasovnije farmerke prije "ere" Lewisa kod nas, su bile tršćanske "Super rifle". Lewis je kod nas omasovio Varteks, a prije toga djeco draga, nismo bili bez farmerki.

(недеља, 25. сеп 2022, 12:47) - Кецман Ђурађ [нерегистровани]

Леви'с из Вартекса

80 и неке ушао у Вартекс, купио 501, прво нервоза па срећа, шта рећи :-), сад носталгија а левис се и даље носи

(недеља, 25. сеп 2022, 11:42) - Been Solo [нерегистровани]

zoran.grgic@dic.si

Uf, super članak. Članci ove vrste automatski izazivaju nostalgiju. A pred očima mi se vrte scene iz serije Grlom u jagode. Neprocjenjivo.
Hvala!

(недеља, 25. сеп 2022, 11:40) - Prolaznik [нерегистровани]

Kvalitet

Možda je u pitanju nostalgija, ali 501 iz Varaždina bih i danas najradije nosio.

(недеља, 25. сеп 2022, 11:21) - anonymous [нерегистровани]

Ssssss

Istina,pretvorili su jeans u gumu...

(недеља, 25. сеп 2022, 08:08) - zeljko [нерегистровани]

Lep clanak

Hvala za clanak. Lepo je kad se procita malo istorije.

(недеља, 25. сеп 2022, 00:32) - dannyfischer [нерегистровани]

не бих се сложио

као и већина људи које знам из радничких породица..
левис увек био фенсерај
прави фармерке су биле и Wrangler из некадашњег
Вартекса и Carrera ca Ponte Rose/Trieste-Трст...
поздрав..

(субота, 24. сеп 2022, 18:41) - anonymous [нерегистровани]

Levis

Leviske su najbolje farmerke ako ih rade 98% Pamuk sto vise nije slucaj. Uglavnom su sad samo 65 %, 70% pamuk ostalo elastin. Steta