Читај ми!

Гутљај кафе у Истанбулу – граду Оријента, магичних мириса, укуса и боја

Обале Истанбула запљускују два мора, Мраморно и Црно. Град на два континента која спаја мост на Босфору, лежи на седам брда, има 18 милиона становника. У њему време лети, а култура, мириси, боје и укуси маме милионе туриста из целог света.

Све у животу ваљда дође у своје време. Тако беше и с мојим путем у Истанбул, који сам некако прижељкивала од студентских дана. Један телефонски позив, глас моје куме која радосно каже: „Пакуј се, сутра идемо у Истанбул.“

„Наравно", кажем. Није ми дуго требало, спаковах се за пола сата.

Тако кренусмо аутобусом у походе граду на два континента. Током вожње у сећању ми се враћали часови историје, Османлијско царство, вера, култура, султани, Босфор...

Интересантан ми је био гранични прелаз на уласку у Турску. Безбедност какву до сада нисам имала прилике да видим. Скенери за путнике и возила, зидови, четири металне капије, чешљеви на асфалту у неколико редова, препреке, пси, строго контролисана гужва.

Провера до перфекције, а како и не би, када је ово једна од две главне руте путева дроге. Друга је мексичка граница. По преласку границе, пуца видик на палме и џамију, па дилеме нема у коју сте културу крочили.

Град на два континента којa спаја мост

Истанбул – град на седам брда, мегалополис, на две обале које запљускују два мора: Мраморно и Црно. Најнасељенији европски град, седми по величини у свету. Град који дели Босфорски мореуз, две обале погледом неухватљиве, савременог духа у коме се преплиће традиција. Печат су му дале различите религије, постоји од седмог века, када је основана колонија Византион.

Касније је Константин Велики од њега направио нову римску империју.

На простору данашње Турске, смењивале су се различите цивилизације. Римска, византијска, Отоманска. Овај град су кроз векове називали Византион, Нова Рома, Константинопољ, Цариград, а данас Истанбул.

Кажу да има око 18 милиона становника, а када је радни дан и неки милион више. У град се улази широким путем са по пет трака у оба смера. Нико не свира, све иде, споро, али тече. Пешаци прелазе ван пешачког прелаза, опрезни су и возачи и пешаци.

Град у коме се мачке воле, хране и поштују, а дан почиње турском кафом или чајем и баклавом са пистаћима.

Кажу да Истанбул има 3.664 џамије.

Аја Софија црква свете мудрости

На уласку у Аја Софију, сачекала нас је велика гужва, као и на улицама Истанбула, која је константна током дана и вечери.

Ова светиња била је православна црква, музеј, а сада је џамија. Доминантна, величанствена, грађевина некада најпознатија хришћанска црква у царском граду. Изграђена је за само пет година, у време цара Јустинијана Првог 535. године.

До 1453. године била је православни храм и седиште Васељенске патријаршије. У периоду од 1204. до 1261. године, била је католичка црква.

Позната је по својим мозаицима, на улазу су два из 4. и 6. века. Током године Аја Софију је посећивало четири милиона туриста, али од када ју је у јулу 2020. године, по налогу државног савета, највишег административног суда у Турској, Ердоган претворио у џамију, ствари су мало другачије.

Посете су само у време када светиња није резервисана за вернике и молитве. То је неколико сати у току дана.

Унутрашњост Аја Софије прекривена је теписима, а туристи се изувају приликом посете. Своју обућу остављају у наменске ормариће са бројем. У том заносу лепоте и помешаних осећања и очекивања, ја сам своје патике оставила, а број заборавила.

Приступ горњој галерији, на којој се налазе три богата мозаика из 13. и 14. века, више није дозвољен. Да бисте ушли у ову џамију, морате носити мараму, коју сте понели, или ако нисте, добијате је на коришћење на улазу, а потом враћате.

Плава џамија или џамија султана Ахмета

Једина на свету има шест минарета, а изграђена је половином 17. века. Направљена по жељи султана Ахмета да се засени Аја Софија, која се налази преко пута ове џамије. У стилу градње плаве џамије спојени су стилови османске и византијске традиције. Чак 20.000 плочица које су ручно рађене, оправдавају назив плаве џамије.

Султан Ахмет није дочекао завршетак градње и испуњење своје жеље, али је сахрањен унутар џамије. На власт је дошао са 14 година, а овај свет је напустио са 28. Нажалост, у време моје посете, џамија је била под јаким обезбеђењем турске полиције, јер је тог дана на молитву долазио председник Турске Реџеп Тајп Ердоган.

Палата Топкапи

Седиште духовне и световне власти османске империје. Ту је живео султан са својом породицом и око 5.000 људи који су радили за њега. Данас је Топкапи палата-музеј.

Изградњу ове султанске палате започео је султан Мехмед Други, где је четири века било седиште Османског царства. Палата је прави мали град на око 7.000 квадратних метара. Унутар дворишта налази се Црква Свете Ирине, која је једина православна светиња која није претворена у џамију. Изграђена је од материјала који је преостао од градње Аја Софије.

У палати је и музејска поставка са колекцијом оружја из свих делова света.

У делу дворишта је и некадашња кухиња у којој се дневно спремало по 6.000 оброка. По причама, један од царских посластичара у овој кухињи измислио је ратлук.

У тајној дворани у трећем дворишту, која чува свете предмете, јесу Мојсијев штап и зуб за који се верује да је припадао пророку Мухамеду, као и реликвије Светог Јована. У оквиру царске ризнице је и највећи дијамант икада пронађен у свету.

А султани и њихове жене кафу су пили на тераси која има предиван поглед на Златни рог, тачку у којој се сусрећу Мраморно море и Босфор.

Палата Долмабахче

Када се отворе врата која воде у двориште, човек се изненади том лепотом, која је огледа у симетрији. Некако ме је све подсећало на европски стил градње.

Царска палата која се много разликује од осталих грађевина, настала у 19. веку, грађена по узору на запад. Налази се на самој обали мора. У њој су живели принчеви и престолонаследници. Данас је музеј, а у раскошне одаје први пут на ове просторе стигао је клавир.

Иначе, у палати је неко време живео и Ататурк, оснивач Републике.

У овој палати османска традиционална уметност исказана је кроз западни концепт стила, архитектуре и културе.

Крстарење Босфором

Годишње његовим водама прође око 50.000 бродова. Он је нешто посебно. Босфор спаја и раздваја обале Истанбула. Људи се гурају око пристаништа у луци Кабаташ и чекају ред за куповину карата за брод који вози на другу, обалу Азије. Наравно уз крстарење Босфором иде и обилазак вила у којима се углавном снимају турске серије које се емитују и код нас. Све је гламурозно, улицкано, одише комфором и луксузом. Део града у коме живе глумци, адвокати, лекари и виђенији људи.

Иначе, просечна плата професора у Турској је око 450 евра, ако говорите стране језике, плата вам је већа. Турска много улаже у образовање. Неписмених скоро да немају у држави.

Мост на Босфору дуг је 1.560 метара, висок 165 метара. Пешацима је прелаз преко моста забрањен због безбедности.

Вилхелмова чесма

И не рекох, преко пута Ахметове џамије, налази се чесма кајзера Вилхелма, коју је он направио у част пријатељства са једним од султана. Направљена је за 30 дана. По легенди, ко попије воду са чесме вратиће се још седам пута у Истанбул.

Пошто је време у Турској два сата испред нашег, раном зором упутих се на литургију у Васељенску патријаршију, у Цркву Светог Ђорђа.

Смештена уз море у необичној четврти Фенер, где живи доста Грка.

Ова црква једна је од 14 аутокефалних православних цркава, а најзначајнија надлежност Васељенске патријаршије је Света Гора. Црква је седиште патријаршије од 1601. године. Пре него што је постала патријаршија, црква је била женски самостан.

Капали чаршија или велики базар

То је у ствари град са својим улицама. Не можете се изгубити, али није лако пешачити кроз масу света, блештаве радње, поред повика трговаца, све делује као да сутра не постоји.

Базар се простире на 30.000 квадратних метара, са 65 улаза и 18 капија. А радњи је око 4.000. Зачини, чајеви и слаткиши. Богатство боја, савршенство укуса и мириса. Прави Оријент.

Азијски део ми се више допао. Урбан је, модерно грађен, са много мање гужве. Веће је пространство, са много зелених површина. На висини од 264 метра налази се видиковац и омиљено излетиште Турака, Чамличе. Поглед је величанствен.

И полако се смирује дан. Прешла сам 25.000 корака, тако ми је јавио телефон. Помислих, читавог дана тумарам по калдрми старој вековима. Некако ми се стално чинило да у Истанбулу време брзо тече. Крећем ка хотелу, са жељом да што пре сване, па да се овај мој поход на историју и културу овог дивног града настави. А ноћу Истанбул сија као у 1.001 ноћи.