Читај ми!

Посетили смо Коринт – где Јонско море љуби Егејско

Коринт, престоница округа Коринтија на Пелопонезу, удаљена свега седамдесетак километара од Атине, град је богате прошлости, смештен на тачки где се, захваљујући каналу изграђеном у 19. веку, спајају Јонско и Егејско море, тачније Коринтски и Саронски залив.

До Коринта је најлакше доћи преко Атине. На аеродрому "Елефтерос Венизелос" гужве нису велике за ово доба године, али будите спремни на нешто дуже чекање због процедуре провере неопходних докумената. Пре пасошке контроле, службено лице провериће да ли имате PLF образац, QR код и уредну потврду о вакцинацији или негативан пи-си-ар тест. 

Са аеродрома је до Коринта најлакше доћи возом, уз једно преседање у предграђу Атине. У граду сте већ за око сат и по.

Коринт се налази на североисточном делу полуострва Пелопонез, на месту где се оно спаја са копном. Прокопавањем Коринтског канала и спајањем Коринтског и Саронског залива, читав Пелопонез је фактички претворен у вештачко острво. Ова значајна геостратешка позиција имала је и негативан сеизмички аспект – град је често био на мети разорних земљотреса.

Древни Коринт

Сматра се да прва насеобина на овом месту датира још из неолита, али је град свој процват доживео у време старе Грчке и био главни ривал Атини и Теби. Према легенди, основао га је Коринтос, потомак Хелиоса, бога Сунца. Био је град трговине, уметности, лепоте, страсти. 

У њему је Јасон, трагајући за златним руном, пожелео да се ожени ћерком коринтског краља Креонта, изазвавши тако љубомору и бес своје изневерене и слепо заљубљене жене Медеје, која је претходно, да би га спасила, убила чак и властитог брата. Осветољубива Медеја је невести поклонила зачарану венчаницу, тако да је пламен прогутао и младу и њеног оца који је покушао да је спасе. 

Древни Коринт је имао репутацију "града греха и порока". Причало се да су у Афродитином храму хиљаде жена лаког морала нудиле љубав путницима намерницима. 

А да је путника било, било је. Фреквентна лука, смештена на раскрсници путева, била је стециште многобројних трговаца, морнара, разбојника, авантуриста. Новија сазнања ипак указују на то да је Коринт на лош глас тенденциозно ставила конкурентска Атина, ширећи о њему клевете. Материјални докази их не потврђују и претпоставља се да је град, као и свака лука, имао уобичајено мноштво проститутки, које су за новац пружале утеху онима који су далеко од куће. 

Древни Коринт био је млад и динамичан град, чији становници нису робовали предрасудама и традицији. Било их је различитих нација, друштвеног порекла и статуса. Лако су се богатили, и лако падали на дно друштвене лествице.

Александар Велики и Диоген

Према неким историјским изворима, управо су се у Коринту, тј. оближњем Истмосу, сусрели филозоф Диоген и највећи војсковођа свих времена Александар Македонски, а анегдота о том сусрету, у разним верзијама, препричава се вековима. 

Тада млади син Филипа Другог Македонског срео је Диогена, оснивача киничке школе, познатог заговорника једноставног и скромног живота, који је живео у бурету и презирао богатство, и питао га да ли му нешто треба, може ли нешто да учини за њега. Диоген, који је наставио да се излежава на сунцу, и коме је долазак принца и његове свите накратко заклонио извор топлоте и светлости, одговорио је: "Можеш – склони ми се са сунца, заклањаш га!" То је изазвало смех присутних, а Александар је прокоментарисао: "Да нисам Александар, волео бих да сам Диоген."

Нови Коринт

Данашњи Коринт је потпуно нов град, саграђен изнова, од темеља, неколико километара даље, јер је старо насеље сравњено са земљом у разорном земљотресу 1858. године. То је типичан грчки приморски градић, са каменом поплочаном пешачком зоном окренутом ка луци. Административни је центар округа Коринтија, а на подручју општине, према последњем попису, живи око 60.000 становника.

Познатији туристички центар је оближња бања Лутраки, на Егејској страни, у Саронском заливу, са термалним изворима, бројним хотелима и коцкарницама и дугом пешчаном плажом.

Коринтски канал

Идеја о изградњи канала, који би за читавих 700 км скратио поморски пут око Пелопонеза, датира још из седмог века пре наше ере. Постојала је, међутим, бојазан да би, због различитог водостаја, околно подручје било поплављено. Изграђен је зато пут преко најуже тачке која спаја два залива, којим су бродови превожени, да би се скратило путовање.

Касније су, у римско доба, идеју изградње канала покушали да реализују и Гај Јулије Цезар и Калигула, али је обојицу смрт спречила да наум и остваре.

Најдаље је отишао император Нерон, који је послао 6.000 робова, углавном јеврејских ратних заробљеника, да копају канал. Касније је то обустављено.

После ослобођења од Отоманског царства, идеја изградње канала је реализована. Канал је прокопан 1881–1893. године. Главни пројектанти били су мађарски инжењери Иштван Тур и Бела Герстер, у чију част је постављена плоча.

Канал је дуг 6,3 километра, а широк 21–24 метра. Његове кречњачке стене достижу висину од 75 метара изнад мора.

Каналом годишње прође око 16.000 углавном туристичких бродова и јахти. Данас нема нарочити економски значај, јер је превише узан и плитак за модерне трговачке бродове. Може да прихвати само пловила широка до 16 метара, са газом до 7 метара.

Занимљиво је да се крајем 19. века у Коринт доселило много Срба из Србије, Босне и Црне Горе. Били су то углавном економски и политички емигранти, који су учествовали у изградњи канала, а неки су ту остали до данашњих дана.