Читај ми!

Корени театра

Прво се зачуо звук неја, попречне флауте, који су пратили танбур, ребаб, таламбаси и чинела. Тако је почела церемонија дервиша мевлевлија, која се се одржава у Конији, у Турској. Хала у којој се уз музику врте дервиши има готово пет хиљада места. Под је углачан, светло дискретно, пажња гледалаца усмерена. „Слушај флауту... Она тужи због раздвајања“, писао је Руми у првом стиху своје велике мистичке поеме.

Имао сам прилику да се задесим у џамији у којој је сахрањен оснивач реда мевлевлија Џемалудин-ал-Руми. По веровању дервиша управо се на тај дан пре много векова десио чин поновног спајања. Мистичка атмосфера која је била међу верницима, напетост и ишчекивање, подсетили су ме на давно искуство у руском манастиру Загорск, приликом једног хришћанског празника.

На скупу посвећеном нематеријалној баштини света, који је одржан у Конији, 2010. године, главни догађај је био дервишки плес, сема, један од најлепших ритуала којем сам присуствовао. Сема је праћена инструменталном музиком помешаном са хором. Мевлевлије у свом обртању имају нешто уздржано, тако да је спектакл који пружа овај плес прожет великим миром. Све је до краја контролисано, сређено, попут оног небеског распореда звезда који овај плес симболизује, представљајући кружно кретање. Ако су у том космичком спокоју играчи у трансу, споља се то практично ни по чему не види.

Церемонија семе под управом шејха траје сатима, при чему музичари и публика не постижу транс. Некада се овај обред изводио иза затворених врата, у кругу дервишке текије, и пратила га је аура забрањеног. Данас је он догађај који је због своје лепоте уписан на листу нематеријалне баштине УНЕСКА, чак је постао и део туристичке понуде на Леванту. Шејх Ахмед Нурудин, из романа Дервиш и смрт Меше Селимовића, припадник је мевлевлијског дервишког реда.

У другим сектама факири се одају најбесомучнијим манифестацијама транса – рањавањем гвожђем, искушавањем ватром, једењем змија. Неки се у трансу ваљају по врелом угљевљу, други ходају по ватри, трећи узимају жеравицу у уста и држе је док се не би угасила. После завршетка транса, излазе неповређени. Неосетљивост анастенара на ватру, виђена са физиолошке стране, ствар је која има своја објашњења.

Мала Азија се сматра главним, ако не и искључивим огњиштем религиозног транса. Култови Велике мајке и њених корибаната („накићени играчи“) преплавили су Грчку од V века п.н.е. „Изводити корибанта“ или „изводити баханта“ значи поистоветити се са њима у себи. Процес и стање поистовећености са Богом који запоседа особу у трансу у самом је средишту сваког култа опседнутости. Дервиши су под Турцима продужили религиозне технике својих предака, а то су на Балкану чинили анастенари, русаље и калушари.

Први почеци драмске уметности били су везани за прастаре култне обичаје. Трагови тих култова сачувани су и у нашој земљи. Милоје Васић је у својој студији „Дионисос и наш фолклор“ (Глас САНУ 1954.) показао како се испитивањем народних обичаја у нашој земљи може допрети до грчких утицаја који указују на постанак драмске уметности. Антички записи говоре да је Дионисова вера била од нарочитог утицаја на жене које су падале у транс, обузете свирком и бесном игром. О континуитету оргијазма као саставног дела Дионисове религије, може се говорити и у римској епохи, а и у фолклору балканских народа.

Исте екстатичне игре које се се и данас у пролеће славе у Тесалији, Епиру и Македонији, а за које се већ утврдило да воде порекло од оргија у част Бога Диониса, изводиле су се, на Духове, у северној Србији, у селу Дубока. Милоје Васић је мислио да тај култ у нашем Подунављу живи од времена јонске колонизације. Грчка колонија Истар, на западној обали Црног мора, била је тачка одакле су дунавским путевима кретале грчке експедиције које су ишле у потрагу за племенитим металима.

Село Дубока се налази на изворишту рудног блага надомак златоносног Пека и рудника бакра у Мајданпеку, чије је искоришћавање било познато још у праисторији. Хомоље је стара кажњеничка колонија у коју су прогањани осуђеници из доба римског царства. Хомоље је крило тајне једног света тешко објашњивог, далеког од разума којим можемо тумачити одређене појаве и мистичне култове.

Код Влаха у Хомољу сублимисани су веома стари културни слојеви, који су постојали далеко пре доласка Срба и Бугара на Балкан, а што долази до најјачег израза управо у русаљском ритуалу села Дубоке и околине. Русалска традиција у њима види митска бића која најчешће живе покрај извора око којих играју коло. Оне долазе женама у сну, изазивајући у њима трансна стања.

Ако једно друштво колективно верује у могућност опседнутости русаљама, онда ће се у трансној обузетости манифестовати слика такве опседнутости. Уобичајено је да русаље падају у транс пред безбројним посматрачима на саборишту. Ако би се десило да неку од њих ухвати транс код куће, она би се мучила и дуго остајала у трансу. Русаљама је предодређено да пред светом, у стању екстазе, преносе поруке божанства.

Жена која ће пасти у транс почиње тупо да гледа, неповезано говори, да подрхтава и посрће, да би пред наилазак самог транса почела да трчи, бесомучно игра, виче и испушта крике, чупа своју косу и буса се у груди. Понекад се гребе ноктима по лицу. Најзад, падне на леђа и више се тело не покреће. Само рукама чини покрете. Крици страве и ужаса ових русаља подсећају на атмосферу Елеусинских мистерија, чије трагове налазимо у Еврипидовим Баханткињама.

Једна од битних особености русаље у трансу је њена моћ да успостави контакт с душама покојника. У тим тренуцима се успоставља нека врста спиритистичке сеансе када се преко медија (русаље) посредује између живих и мртвих. Разговори русаље са мртвима представљају чудесне призоре који за нас остају у подручју „необјашњивих“ факата, уколико их не припишемо опсенарству.

Игра русаља у заједничком колу после повратка из трансног стања означава катарзу од тегоба и тешке русаљске болести, васкрсење из смрти, тријумф добра над злим. Аналогију са русаљама можемо видети код Бројгела, на слици на којој приказује групу жена у трансној игри. Сваку жену придржавају двојица мушкараца, док их гајдаши прате на својим инструментима. Ова сцена је идентична са нашим русаљама.

Током Студија Антика феста који се одржан крајем септембра у Жагубици разговарао сам са Влахињама из хомољског краја. Сећање на предачка знања и вештине још увек је присутно у носиоцима нематеријалне баштине у Хомољу.