Читај ми!

Проф. др Марина Николић: Усавршавање језика је процес који никада не престаје

Дан словенске писмености обележава се и у другим словенским земљама. Гошћа Дневника, проф. др Марина Николић, из Института за српски језик Српске академије наука и уметности, наглашава да је усавршавање језика као дела идентитета појединца и заједнице пут и процес који никада не престаје.

Ћирило и Методије су симбол словенске писмености и словенског просветитељства. Све што су учинили за језик остало је забележено у историји као прво политичко освешћивање Словена и указује на значај језика за идентитет народа.

Какав је значај језика данас?

– Увек се заправо језик повезује са идентитетом. Врло лепу дефиницију идентитета, коју је тешко дати, дао је председник Српске академије наука и уметности, академик Владимир Костић, једном приликом рекавши да је идентитет непрекидно трагање, незавршено трагање. Исто је и са језиком. Усавршавање језика као дела идентитета, и појединца и једне заједнице у целини, пут је којим идемо и процес који никада не престаје.

Захваљујући обавезном основном образовању писменији смо него икад, а опет стиче се утисак да и високообразовани људи праве језичке грешке неопростиве и у основној школи. Које су најчешће и шта је разлог томе?

– Никада више писменијих није било, што показује и попис становништва. Са нестрпљењем очекујемо наредни да видимо какви ће резултати бити. Ја се надам прогресу у том смеру. А што се тиче грешака, јављају се. Чини ми се да је један од начина да их предупредимо била мала измена наставног плана и програма и да се садржаји више усмере ка језичкој култури, ка говорном и писменом изражавању, на уштрб неких граматичких садржаја.

Те граматичке садржаје брзо заборавимо, па тако заборавимо одмах после основне школе типове синтагми, а нека правила из језичке културе која су нас учили, као рецимо да се „не знам“ или „са мном“, пише растављено, остаје за цео живот.

Шта је најчешћа грешка у говору?

– Јављају се, па чак и у говору интелектуалаца изрази типа „обзиром на то“, уместо „с обзиром на то“, или „у вези кога“, уместо „ у вези с тим“. То би биле неке типичне грешке. Имамо у разговорном језику често мењање „јер“ и „је л‘“, што примећујемо свакодневно. Има пуно англицизама, а то је оно што пара уши.

Језички чистунци протестују против, такозваног „посрбљавања“ речи попут лајковања, шеровања, бинџовања. За нека занимања попут ејч-ара, пи-ара и не користимо наше речи, мада је таква ситуација и у другим језицима. Да ли је важно да смислимо своје одговарајуће речи или је то од мањег значаја?

– Важно је да нађемо своје речи, важно је и да пратимо те процесе без обзира да ли су они на глобалном плану, или на нашем, локалном плану. На глобалном плану, сви језици света се суочавају са утицајем енглеског језика, пре свега на лексику, на речи. И највише промена, заправо, дешава се на том нивоу.

Али јуче сам имала интересантан разговор са колегиницом која се бави историјом језика и која ми је скренула пажњу колико се неких речи које су данас свакодневне, типа база или реч браон, сматране варваризмима до пре само неколико деценија. И ту се мења. Неке речи постају уобичајене, шире се, распрострањене су и оне постају део нашег система без проблема и не изазивају тај утисак да су дошле из страних језика.

Била сам пре неколико вечери на представи која се дешавала иза сцене, представа Иванов у Народном позоришту. Ја нећу рећи да се та представа одиграла у бекстејџу, али вечерас нам долазе „Мејдени“. Можда ћу пожелети да у неком тренутку будем у бекстејџу.

Дакле, треба водити рачуна када и како, и у којој мери употребљавамо англицизме. Некада су заиста згодни. Поменули сте те професије, имамо у руском и словеначком језику, менаџмент као наука се преводи, имају своју реч, али менаџер остаје менаџер. То је мало и престижно кад имате страни назив. Или за ејч-ар. То јесу људски ресурси, али како ћемо назвати особу која је ејч-ар? Немамо адекватан синоним за то.

Језик се чува високим нивоом културе. Како да то постигнемо? Шта је кључ решења језичких проблема?

– Проблеме нећемо у потпуности решити никада. Ја подржавам иницијативе за обавезно средњошколско образовање. То би унапредило писменост, свакако, и образованост у Србији.

А с друге стране, рад на себи мора бити континуиран, од читања па и вежбања јавних наступа, говорења, разговора, пре свега. Чини ми се да нам ту недостаје и културе разговора и некада бих више скренула пажњу на те односе, па и у јавном дискурсу, чиме се тренутно бавимо, науштрб можда, тих правописних ситних правила која су ипак, мање важна у односу на то како комуницирамо једни с другима.