Читај ми!

Нико не пориче да је Вагнер био ватрени антисемита, али да ли у његовим делима има антисемитизма

Рихард Вагнер је писао памфлете против јеврејских уметника. Адолф Хитлер је волео његову музику. Да ли у Вагнеровим делима има антисемитизма? О томе се и данас расправља.

Више од 60.000 љубитеља Вагнерове музике из Немачке и света сваког лета долази на фестивал у Бајројт који се ове године одржава од 25. јула до 25. августа. И свако ко одлучи да прошета парком у којем је смештено фестивалско здање, неизбежно ће наићи на националсоцијалистичку историју тог града.

С једне стране, ту је велико бронзано попрсје Вагнера, дело нацистичког вајара Арна Брекера, а с друге стране је спомен-табла свим уметницима који су радили у Бајројту, а били су прогоњени од стране нациста. Већина тих уметника били су Јевреји.

„Данас нико не пориче да је Вагнер био ватрени антисемита“, каже Свен Фридрих, директор Вагнеровог музеја у Бајројту. Читав спрат куће његовог сина Зигфрида Вагнера је посвећен историјату Вагнерове идеологије. Када је Рихард Вагнер умро 13. фебруара 1883. године, Адолф Хитлер још није био ни рођен (дошао је на свет 20. априла 1889).

Па ипак, идеолошка повезаност Вагнера и Хитлера и даље је предмет истраживања – и жучних расправа. Једно се са сигурношћу зна: Адолф Хитлер био је одушевљен музиком Рихарда Вагнера и користио ју је за сопствене потребе. Хитлер је био радо виђен гост код Вагнеровог сина Зигфрида и његове супруге Винифред.

Маркс и Вагнер – капитализам и немачки осећај

До данас је спорно и контроверзно питање да ли је Вагнеров антисемитизам обликовао његову музику и да ли у његовим операма постоје ликови којима се карикирају Јевреји. „Ни у Вагнеровим списима, ни у дневницима његове супруге Козиме нема доказа да је код Вагнера постојала таква намера“, каже стручњак за Вагнера Свен Фридрих.

Ако су његови ликови на сцени приказани на такав начин, онда је то била интерпретација, односно то су били стереотипи оних који су инсценирали његова дела. Ту се пре свега мисли на стереотипе и наводне физичке карактеристике Јевреја, што је коришћено како би се они идентификовали, и то не само у оквиру националсоцијалистичке расне идеологије.

У последње време, када се Вагнер у истраживањима сагледава у времену и друштвеном окружењу у којем је живео, нагласак се посебно ставља на поређење његових антисемитских ставоа са нпр. ставовима који се могу пронађи у делима филозофа Карла Маркса. И један и други су у младости говорили против капитализма и „Јевреја, којима је само важан новац“. Тој теми био је посвећен и симпозијум одржан у априлу у Немачком историјском музеју у Берлину, под називом „Маркс и Вагнер – капитализам и немачки осећај“.

Вагнер и антисемитизам у 19. веку

„Слобода, једнакост, братство“ – под том паролом Француске револуције Наполеон је почетком 19. века омогућио Јеврејима да буду признати као грађани с једнаким правима. Током историје, Јеврејима су стално била ограничавана права. Било им је дозвољено само да се баве одређеним професијама и у многим местима нису имали право да живе или бораве.

У Немачкој за њих није постојала јединствена регулатива све до 1871. године. Тек уставом, који је важио за читаво Немачко царство, Јевреји су добили грађанска права. То је нервирало антисемиту Рихарда Вагнера.

Већ 1850. Вагнер је под псеудонимом објавио памфлет под називом Јудаизам у музици у којем је Јеврејима ускратио њихов сопствени уметнички идентитет. „Јевреј никада није имао сопствену уметност, а тиме ни живот са уметничким садржајем“, писао је Вагнер. Јевреји су „попут папагаја“, могли само да опонашају друге уметнике. У томе су, међутим, истиче Вагнер, били прилично успешни.

Вагнер је такође упозоравао да постоје и такозвани „асимиловани“ Јевреји, који су се уклопили у одређена друштва и прилагодили њиховим нацијама. Грађани национално-конзервативне оријентације тога су се плашили. „То је био суштински подстицај за мит о томе да мрачна сила Јевреја жели да овлада друштвом и да преузме власт и моћ“, објашњава Свен Фридрих.

Вагнер се залагао за протеривање Јевреја из Немачке. У јудаизму, који је за њега био отелотворење индустрије и капитала, видео је узрок пропадања културе и политике.

Амбивалентан однос према колегама Јеврејима

Ипак, било је много Јевреја који су подржавали Рихарда Вагнера и његове музичке пројекте. Некима од њих – као што је то био његов пријатељ и песник Хајнрих Хајне – Вагнер се истински дивио. Своју фасцинацију Хајнеом, Вагнер је објашњавао чињеницом да је Хајне знао да карикира Немце.

Вагнер је касније релативизовао своје пријатељство, не само са Хајнеом, већ и с великим немачким оперским композитором Ђакомом Меербером – Јеврејом који је младог Вагнера увео у париско друштво. Вагнер је тврдио да као Јевреј Меербер није могао да пише „истинску музику“. Може се претпоставити да је његова мржња према Јеврејима подразумевала и дозу зависти према успешном композитору.

Новац за Прстен Нибелунга

Према младом јеврејском виртуозу на клавиру и ученику Франца Листа, Карлу Таусигу, Вагнер је гајио очинска осећања. Чак га је примио у своју кућу. Таусиг је касније помогао да се на Вагнеровом фестивалу у Бајројту реализује оперски циклус Прстен Нибелунга. У циљу финансирања основана су Удружења љубитеља Вагнерове музике, а Таусиг се, како би сакупио новац, није либио да продаје ни тзв. „патронатске гаранције“.

У новој фестивалској дворани у Бајројту радио је и Херман Леви, диригент краљевске дворске опере Лудвига Другог Баварског. Породица Вагнер веома га је ценила, али је више пута пао у немилост, јер као син рабина није желео да се крсти. Вагнер га је шиканирао, исто као и јеврејског пијанисту Јозефа Рубинштајна, који је за композитора радио као аранжер.

Породице Вагнер и Хитлер

Деца славног композитора одрастала су уз Вагнерове антисемитске идеје. Неки чланови породице на то су гледали критички, али неки други су следили Вагнерове ставове и опредељења.

Његова кћи Ева удала се за енглеског публицисту Хјустона Стјуарта Чемберлена, чији су национални и расно-идеолошки списи били храна нацистичкој идеологији. Син Зигфрид оженио се са Винифред Вилијамс, која је такође била из Енглеске. Обожавала је и подржавала Адолфа Хитлера, који се заузврат побринуо да Фестивал у Бајројту може да се одржава и првих година Другог светског рата.

За Адолфа Хитлера се каже да није познавао антисемитске списе Рихарда Вагнера, али ипак постоји тај однос Хитлера и Вагнера. Рихард Вагнер познат је по својој идеји која се огледа у појму "Gesamtkunstwerk" („јединствено уметничко дело“), а која подразумева спрегу текста, музике, глуме и архитектуре под Вагнеровом режијом.

Али то је само један аспект, каже директор музеја Свен Фридрих. „Вагнерова идеја подразумева и велико естетско заједништво стваралаца и публике“, објашњава Фридрих. „Уз то долази и укидање свих друштвених дискурса – дакле политике, економије и религије – у уметности“. У својим списима под називом Уметничко дело будућности Рихард Вагнер је написао: „У уметничком делу сви ћемо бити једно“.

Као још један заједнички нацрт постојала је, истиче Свен Фридрих, и идеја националсоцијалистичке идеологије са великом, једноличном (униформном) и хомогеном масом с вођом на врху.

Вагнер поларизује све до данас

„У тренутку када антисемитизам, а касније и расни антисемитизам, који је и Вагнер попримио, постаје саставни део теорије културе, он постаје и основно питање немачког националног идентитета“, објашњава Фридрих. „И то је заправо скандалозна веза између уметности, теорије уметности и антисемитизма. На тај начин је антисемитизам у Немачкој добио посебну идеолошку покретачку снагу, која је водила све до Холокауста“.

Свен Фридрих жели да у Вагнеровом музеју направи поставку која говори о тим комплексним и сложеним, узајамно повезаним појавама. „Коначно, и жртвама Холокауста дугујемо то да се не држимо површних анализа, већ да на тој идеолошкој причи заиста радимо озбиљно и примерено“ .