Читај ми!

Запостављени Пучинијев „Триптих“ као Феникс пред публиком Салцбуршког фестивала

Били смо на премијери Пучинијеве опере „Триптих“ у режији Кристофа Лоја на Салцбуршком фестивалу, која је изазвала овације публике.

Фестшпилхаус, главна и највећа дворана Салцбуршког фестивала била је испуњена до последњег места.

Аустријски и многобројни гости из иностранства са нестрпљењем су очекивали премијеру Пучинијевог Триптиха у режији Кристофа Лоја, једног од најтраженијих оперских и драмских редитеља своје генерације.

Триптих, који је своју премијеру имао у Њујорку непосредно након Првог светског рата, и који представља прекретницу у стваралаштву овог великана италијанске опере, од романтизма ка модернизму, чине три опере једночинке: Плашт, Сестра Анђелика и Ђани Скики. На оперским сценама света оне су чешће виђане одвојено, уместо онако како их је Пучини замислио. Вероватно најпознатија и највише играна је Ђани Скики, ведрија, духовита, са популарном милозвучном аријом О mio babbino caro. Остале две мање су познате релативно новим љубитељима опере.

Редитељ Лој, кога Пучинијеве опере прате од почетка каријере, поставио је на сцену Триптих у његовој целини. Како сам истиче, то му је била жеља од почетка каријере, да извуче на светлост дана дело које је деценијама било неправедно запостављено и које заслужује ширу публику.

Међутим, његов Триптих разликује се од оригинала, јер је променио редослед, па је оперу Ђани Скики, уместо на крај, ставио на почетак.

Тиме је унео већу драматичност, омогућујући уједно главној звезди вечери, литванском сопрану Асмик Григоријан, да постепено прикаже сву раскош свог гласа, све до великог финала у Сестри Анђелики, али је и лишио трилогију позитивније и оптимистичније завршнице, како је предвидео аутор.

Замишљен попут Дантеове Божанствене комедије, као Пакао, Чистилиште и Рај, три приче наизглед немају нит која их повезује.

Ђани Скики је комична прича о локалном преваранту кога разочарана родбина богатог покојника, која је остала кратких рукава, ангажује да им помогне да добију наследство, а препредени Скики целу ситуацију окреће у своју корист.

Плашт је суморни љубавни троугао са трагичним крајем, у којем разочарана млада жена чезне за бољим и ведријим животом пуним љубави, али јој судбина не дозвољава да нађе свој комад среће.

Сестра Анђелика је потресна прича о греху, моралу, испаштању и безграничној и ванвременској мајчинској љубави, јачој и од смрти и од овоземаљског света.

Сведена и педантна сценографија, равних линија и смирених боја, без икакве раскоши и специјалних ефеката, у огромном простору велике бине Фестшпилхауса, нагласила је свеприсутну носталгију и очај главних ликова и њихову немогућност да кормило живота узму у своје руке.

Евидентно је да је намера редитеља била да у први план стави протагонисте и њихову музичку виртуозност, али је тиме преузео ризик да представа повремено изгуби ритам и упадне у монотонију, делом и због чињенице да траје четири сата.

Литванска уметница Асмик Григоријан водила је публику кроз све три представе својим раскошним и моћним гласом, пуним емоција, који се развијао и сазревао кроз ликове, од невине заљубљене тинејџерке Лаурете, преко разочаране и жељне љубави Ђорђете, до смрћу детета девастиране сестре Анђелике, чија је жеља да у рају коначно буде уз свог сина, превазишла и живот и страх од Божије казне.

Публика није остала равнодушна, наградивши дугим овацијама највише њу, али и целокупни ансамбл представе, међу којима су били и импресивни грузијски баритон Миша Кирија као Ђани Скики, те гламурозни фински сопран Карита Матила, као бездушна тетка принцеза у Сестри Анђелики, чије је учешће у овој продукцији за публику било права посластица.