Читај ми!

Писци о писцима

„Писати, барем за мене, ђаволски је посао“, ова Андрићева мисао записана у Знаковима поред пута не упозорава нужно на опасности и замке списатељског посла, али може бити важна за тумачење самог процеса писања и последице које из њега произилазе. Од романтичарског надахнућа, преко модернистичког и постмодерног концептуалног захвата до актуелне бестселер хистерије која „писца“ промовише у звезду, неретко са укусом естрадне препознатљивости без икаквог културног и друштвеног значаја,развија се и траје прича о писцима и писању, њиховом месту у књижевној генеалогији, друштву и читалачкој рецепцији.

Последње две ставке су у времену садашњем и најзагонетније или боље рећи најпроблематичније са становишта разумевања значаја културне и друштвене улоге коју књижевност има или може да има.

Када је Ги Дебор 1967. године објавио своју књигу „Друштво спектакла", мотивацију за њен настанак исказао је наизглед парадоксом да је управо пишући о спектаклу могуће „наудити му". Ми данас знамо да је његов наум био одличан али наиван. Управо је спектакл и његов продор у готово све сфере друштва и уметности прилично наудио поменутој сфери деловања књиге.

„Спектакуларна" списатељска замисао, „спектакуларна" изведба, „спектакуларна" промоција, „спектакуларан" пријем код публике и књижевност уводе у „спектакуларне" догађаје којима је, мисле архитекте „спектакуларности", само још то недостајало па да коначно буду видљиви и препознати. Док стварни значај који књижевност треба да има обитава негде на рубовима те спектакуларности.

Проблем је само у  ситници: ко би га, када и у којим околностима препознао. Склонити се с руба „спектакуларних догађаја" у околностима које масовности и спектаклу признају значај значи или ући у њихово средиште или нестати потпуно с мапе догађајности.

Ово прво, за уметничку литературу је, андрићевски речено, готово „ђаволски тежак посао" , друго би значило дефинитаван уступак спектаклу. Афирмисати писца и процес писања одувек се, а у актуелном (не)вредносном културолошком оквиру тек, спроводило кроз жанр биографије.

Од прецизног, истраживачког, научног праћења трагова живота великих писаца до одличних, просечних и у модерно времен „спектакуларних" романсираних биографија, простире се густо ткање биографске литературе, толико густо да је потребан огроман напор не би ли се у њему открило квалитетно садејство живота једног писца и биографа који за тим животом трага.

„Врлина бографа", писао је Јован Христић у есеју „Корист" и штете од биографије, „није само у храбрости, да не кажем безобзорности, да чепрка тамо где би други застали, она ће пре бити у томе да осете тајну једног живота који никада нећемо открити...

"Безобзирност коју Христић помиње савршено се уклапа у наше време „спектакуларних" разоткривања упакованих у таблоидне наслове као сензационална открића о животу и смрти познатих писаца. И то је општепознато. Оно, међутим, мање познато и скривено у сенци аутентичног литерарног напора да се литерарност живота и дела неког писца објасни и представи, лежи у храбрости/врлини коју Христић помиње и која је, ништа друго, до литерарност сама, литерарани покушај разумевања писца и његове поетике а онда и писца и времена у којем та поетика настаје.

Разумевања, дакле, не потпуног откривања живота једног писца који  свакако остаје тајна. Недавно су се, противно свим императивима сензационализма и, на срећу уметничког подухвата, упркос њима, у издању Архипелага и Фабрике књига, појавиле три књиге које нису биографске а имају фокус на животе и дела писаца, нису романсиране биографије а одступају од строго научног метода писања о „животу и делу", немају строгу жанровску одређеност али откривају поменуто садејство аутора и његовог јунака, прожимање искустава живота и писања, и резултују чином комуникације између дела и публике.

Приче о писцима једноставан је наслов збирке писца, књижевног критичара и универзитетског професора Михајла Пантића. Између корица је читава историја новије српске и југословенске књижевности.  Равнотежа три гласа, писца, критичара и професора, формира жанровски поливалентну књигу есеја, анегдотских записа, импресионистичке слике,  прича (у реалистичком али и фантастичком кључу), коментара, цртица, или, у једном портрету писаца комбинује сваку од ових техника писања којој у основи лежи аутентично сећање на јунаке ове књиге.

Почиње Андрићем, завршава се Борхесом а средиште  универзима испуњавају Крлежа, Винавер, Александар Тишма, Борислав Пекић, Милорад Павић, Предраг Палавестра, Миодраг Перишић...набрајање се овде не завршава. Конкретна литерарна имена из конкретног географског, друштвеног и културолошког простора су јунаци једне приповести о писању и читању, књижевном еснафу, инспирацији и сујети, околностима које су их откривале и подстицале. Приче о писцима поседују све што би и један фикционални роман могао поседовати, јунаке, заплет, развој односа међу јунацима и између јунака и времена, она је фикционална биографија колико и фикционална аутобиографија аутора ове специфичне биографије...

Друга књига која свој физички обим у потпуности оправдава смислом који из тог обима произилази је књига Из преписке коју је приредила Мирјана Миочиновић и чији је главни јунак писац Данило Киш. На први поглед без жанровске недоумице. Епистола је оставила трајни траг у историји књижевности, она је драгоцени документ, може бити важно место имагинације као део неке шире жанровске целине, речју, где је човек ту је и писмо. Бар је тако било у аналогном времену иза нас. Ова преписка открива неколико важних ствари: чињеницу да Киш није често и радо писао писма али да су сачувана многа која је добијао, од колега писаца, од читалаца, од европских и светских издавача.

Из те богате интеракције могуће је реконструисати пре свега једно темељно и озбиљно интересовање за књижевне ствари које је постојало у „духу времена" тадашњег и када се полемисало, полемике су у основи садржале уверење о важности спора који се води, и када су се писци дружили, та дружења била су део целине постојања истинског књижевног живота и када су се дописивали, чинили су то са жаром који подстиче, опет и једино, мисао о важности писања. Замислимо хипотетички, да постоји или постоје људи који никада, али баш никада нису чули за име Данила Киша.

И да су имали срећу да у шаренилу и кичу савремено опремљених књижара уоче књигу Данило Киш - Из преписке и да нимало обесхрабрени обимом књиге реше да је купе, реше да је прочитају (не нужно линеарно, ова преписка пружа задовољство примене различитих техника читања), претпоставка је да би тај невини читалац сасвим сигурно пожелео да прочита и Мансарду, и све три књиге из Породичног циклуса и полемички Час анатомије и уочио би, без икакве сумње, да се нешто важно и велико десило са нама данас, да је нека огромна пукотина и расцеп настао и да је последњи час да се осврнемо не да бисмо остали заглављени у том вемену пре великог расцепа већ да бисмо га савладали на срећу Човека и стваралачке снаге Уметности.

И на крају, роман Илдико Ловаш који је са мађарског превела Мариа Тот Игњатовић Када те бог ритне у стомак. Одредница „реконструкција" је заправо спецификација поступка примењеног у овом роману о великом мађарском писцу Гези Чату. Далеко од романсиране биографије, ближе постмодерном поступку али не у потпуности, више оригиналан допринос Илдико Ловаш идеји писања о писцу и реконструкцији његовог живота. Геза Чат је био писац, био је такође у лекар, такоже и музичар, трагичка фигура, идеална за књижевног јунака.

Роман је испричан у форми укрштаја различитих перспектива међу којима је доминантна перспектива мајке и перспектива кћерке. Оне су стварне и фиктивне јунакиње истовремено а Илдико Ловаш полемише у причи најпре са сликом коју је о Гези Чату фантазмагоријски исплела јавност и чаршија. „Седамдесет и једну годину сам имала када ми се душа здробила у парампарчад. Доспела је на сецирање најголицавија загонетка књижевности на прекретници столећа", говори кћерка.

Ловаш као ни Михајло Пантић у Причама о писцима није биограф, није ловац на „занимљивости" о животима писаца, она има врлину о којој је писао Јован Христић да осети „тајну једног живот коју никада нећемо открити" али ћемо открити задовољство читања и кроз то читање текстова о писцима које исписују писци наслутити Андрићеву мисоа о писању „као ђаволском послу".