Рајко Петров Ного рођен je по завршетку Другог светског рата, 13. маја 1945. године у Борији, малом месту у Општини Калиновик, у старој Херцеговини. 

Као дечак преселио се у Сарајево и ту започео школовање. Основну и учитељску школу завршава у том граду, као и Југословенску књижевност и српскохрватски језик на тамошњем Филозофском факултету. Магистрирао је на Филолошком факултету у Београду.

Радио је као уредник у издавачкој кући „Веселин Маслеша“ и БИГЗ-у. Предавао је поезију и критику на Филозофском факултету у Источном Сарајеву.

Био је редовни члан Академије наука и умјетности Републике Српске и дописни члан САНУ. Био је члан Удружења књижевника Србије, као и Сената Републике Српске.

Објавио је више од 50 књига, а добитник више од 20 награда. 

Аутор је њига поезије: Зимомора (1967), Зверињак (1972), Родила ме тетка коза, пјесме за дјецу (1977), Безакоње (1977), Планина и почело (1978), Колиба и тетка коза, пјесме за дјецу (1980), На крају миленија (1987), Лазарева субота (1989), Лазарева субота и други дани (1993), На капијама раја (1994), Лирика (1995), Мало документарних детаља (1998), Нек пада снијег господе (1999), Најлепше песме Рајка Петрова Нога (2001), Неодремано око (2002), Није све пропало (2004), У Вуловоме долу (2005), Јечам и калопер – глоса (2006), Не тикај у ме (2008), Човек се враћа кући (2010), Преко пепела (2015). 

За своју поезију награђиван је Бранковом, Змајевом, Исидорином наградом, наградом „Ђура Јакшић", „Милан Ракић", „Бранко Миљковић", „Свети Сава", „Јован Дучић", „Бранко Ћопић", „Принц ријечи", „Заплањски Орфеј", „Златни крст кнеза Лазара", „Скендер Куленовић", Виталовом наградом „Златни сунцокрет“...